Мртва савест и угојена национална стража

Све смо упропастили, у блату смо у каквом никад нисмо били, а култура нам је вашарска, заправо заменио ју је примитивизам који је грунуо са капитализмом! Све ово сасуо је у једном даху Драган Бабић, познати ТВ аутор, најављујући своју емисију „Политичко гробље – пролазност”, која је недавно емитована на РТС-у. Инспирисан књигом Славољуба Ђукића „Политичко гробље”, Бабић,који важи за врхунског документаристу, бавио се у овој документарној мини-серији менталитетом социјалистичког и самоуправног друштва, културом која је нестала, варваризмом који ју је заменио, уништавањем споменика, историје, етике…

На разговор за „Политику” пристаје, али признаје да се одвикао да говори за новине. Према сопственим речима, живи мирно:уредно одржава своју кућу, чисти, пере, пегла, износи отпад у контејнер, пасионирано плаћа све градске дажбине, путује по Београду и разгледа разарања,као и градњу нових „објеката“, који полако затрпавају споменичке и људске појединости с којима је одрастао и провео век.

– Био би то заиста епохалан документарни филм. Али, шта? Уосталом, звао би се „Садржај“. О Београду као о посуди – каже.

Говорећи о емисији „Политичко гробље – пролазност”, сасули сте доста оштрих речи на рачун апатичног хаоса који данас влада у Србији?

Није ми се омакло ништа мимо контекста тренутка који траје читаву вечност и „Политичког гробља“ чији сам купац био међу првима. То што је национална телевизија одмах препознала и потребу да опет разгледамо наше паланачко гробље само ме уверило да нас има више и поред њега и на њему и да се о запушеним каналима, непостојећим бранама и мртвој савести мора говорити све дотле док их угојена национална стража не доведе у ред.

Својим радом на Телевизији Београд оставили сте јак печат. Како данас доживљавате телевизију? Згражавате ли се над неким њеним програмима или их игноришете?

Још под утиском језиве судбине споменика Стјепану Филиповићу, којом се завршава и документарни филм „Политичко гробље – пролазност“, емитован на РТС-у, а увек ми се дешава да остајем под утиском онога што сам направио, гледам и чујем на телевизији да је украден бронзани дечак са тестијом Симеона Росандића на Чукур-чесми. Један старији господин, интервјуисан тим поводом испред празног постоља, и очигледно добро обавештен, каже за јавност да се тако нешто срамно није догађало ни за време окупације током Другог светског рата. Да ли на оваква телевизијска саопштења, или информације, које су срж медија, треба да се згражамо или да их игноришемо? Мислим да је реакција просечног, свакодневног гледаоца, који труне испред телевизора, равнодушност, на шта се истински згражам. Али, од играња улоге до рутине само је један корак, па се добро уходан однос између ружне стварности, медија, пуког седења пред телевизором, његових креатора и, особито, државне управе, тако упростио да сваки од побројаних „фактора саобраћаја“ функционише савршено а краде се безобзирно. Или лаже. Или програмски прелази преко задате речи и елегантно изречених празних обећања. Описивање овог парадокса прави је и најбољи посао медија уопште, без обзира на то што личи на онај смешни прогон оне познате ветрењаче. Уосталом, споменик са Чукур-чесме нађен је сутрадан на отпаду у Миријеву. Quod erat demonstrandum.

Повукли сте се из јавног живота. Је ли то Ваш отпор времену изгубљених вредности, гађење над оним чиме смо окружени, умор?

Нисам се је повукао из јавног живота, већ, пре него мирођија у свакој чорби, бирам да будем тамо где ме очекује најбоље процењен јавни поступак. Не осећам гађење према свему чиме смо окружени, већ према свачему што се трпа у све и не негујем ни умор ни отпор према овом „времену изгубљених вредности“, већ радије говорим о правој вредности коју непромишљена већина упорно депортује на депоније по Србији.

Ваше емисије „Двоглед” и „Кино око” биле су веома гледане, као што је и данас гледано оно што се подводи под дефиницију „то народ воли”. Не чини ли Вам се да се данас многи позивају на укус широких народних маса само да би прикрили недостатак властите креативности?

Уображавао сам до смрти Зорана Ђинђића да је тако малом земљом као што је Србија лако управљати и учинити је срећном. Али данас, када нико и ништа не могу да обуздају толико потајних провинцијалних амбиција, толико националних телевизија, толико политичких и просветних пројеката, толико свега и свачега да би то и Канту помутило памет, више то не уображавам. Ако се сложимо да пуко размножавање повећава пуки квантитет на штету избирљивог квалитета, онда нам неће бити нарочито тешко да замислимо наш мали ентитет у блиској будућности – нико више неће имати разлога да прикрива „недостатак властите креативности“ и вишак нездравог народњаштва.

Допадало се то Вама или не, многима сте остали у сећању и по емотивној вези са глумицом Лив Улман?

Један конзумент из оног времена овако је то апсолвирао: „Сјајно, готово, она је сада наша!“. Митови се не праве за личне, већ за опште незадовољене потребе и несреће.

Да ли се кајете што сте остали овде, а не својевремено, на пример, у Лондону?

Зар да пропустим толико усхићења у размени комплимената са сународницима на матерњем језику?

Гордана Поповић