Блудни син се вратио кући

О ММФ-у се много пише у Србији, а у духу „српског сна” готово свако узима за право да коментарише активности ММФ-а. Оно што је заједничко већини промишљања је жаљење грађана Србије којима ММФ диктира своје услове, позивање на многе земље којима није боље ни после уласка у различите форме аранжмана са ММФ-ом и истицање храбре преговарачке позиције владе која се бори да добије што је могуће више за своје грађане. Све у свему, ММФ се представља као нужно зло, које нам ради о глави и који поставља тешке услове. Али хајде да мало видимо шта у ствари ради ММФ и откуда он у Србији.

ММФ је суштински организација за државе које нису водиле добру економску политику, које су трошиле изнад својих могућности и мало радиле на стварању доброг пословног окружења. Ако би се употребила грубља формулација, ММФ је последњи шалтер за делимично урачунљиве владе, где се влада одриче знатног дела својих економских политика које су је довеле на тај исти шалтер, а заузврат добија новац којим гаси пожар изазван лошом економском политиком. У нашем случају, Србија се формално одриче лагодног стила потрошње где се годинама трошило више него што се зарађивало. Паре ММФ-а се траже да то уравнотежење стила живота и могућности финансирања истог не буде још болније, као што је то било крајем 2008. године када је национална валута за неколико месеци изгубила готово трећину вредности. Дакле, мало је разлике између блудног сина који долази код родитеља као последњег извора финансирања и државе која дође код ММФ-а. У оба случаја цена финансирања је знатно нижа него код неких других извора, али се тражи да „блудни син” промени свој стил понашања да не би поново био у проблемима и да би био у стању да врати новац који тражи, а који нико неће да му позајми.

Наравно, тушта и тма аналитичара глобалних завера овде види ММФ као инструмент поробљавања „поноситих” држава, иако су главни производи по којима су такве државе познате као Скадар на Бојани, Потемкинова села и у новије време предивни пројекти виртуелне реалности. Како је бесмислено улазити у ту сиву дозу тлапњи можда је боље истаћи да многе земље виде ММФ као расипничку организацију која усмерава паре пореских обвезника уређених тржишних демократија да би финансирала лоше популистичке политике широм света банана држава, уз постизање врло лимитираних резултата. Та Србији непредочена страна медаље говори о ММФ-у као завери која узима новац од вредних и радних и даје онима који би да се протегну и више него што им је дугачак губер.

Где је Србија у тренутним преговорима са ММФ-ом? За почетак, још увек је у осећају нелагоде. Пре готово пет година домаћи политичари, а и пословни људи су се понадали да нам ММФ више неће бити потребан као ватрогасац и да ће Србија ући у клуб уређених држава које не моле за помоћ и које су у стању да саме воде разумне економске политике. Међутим, изгледа да је надање у сфери политике било много више фокусирано на реч „саме” него на реч „разумне”. У периоду када је ММФ био углавном саветодавна институција Србија је лансирала невероватан број расипничких пројеката, а учинила је премало да нађе одрживе изворе финансирања истих. У време експанзије светске привреде било је готово немогуће да токови капитала заобиђу било коју иоле уређенију земљу (а Србија ипак спада у ту групу), па је прилив капитала кроз задуживање предузећа и становништва и приватизацију стварао привид да привреда Србије може да буде перпетуум мобиле. И пензије су могле да расту, и динар да јача и да се НИП-ује и да се води политика супротна саветима ММФ-а и саветима свих који су гледали у будућност дуже од трогодишњег мандата. У најкраћем, у кафани се много попило и појело, а новца је понестало. Нажалост, у међувремену није створена основа да се новац заради, него је време протраћено, паре потрошене, а дугови дошли на наплату.

ММФ је, дакле, рекао да је „цар го”, цар се снебивао, али голотињу није могао сакрити па се пристало да нам други кроје капу. У сваком случају, ову истину не бисмо могли сакрити. ММФ нам бранећи своје интересе саветује шта треба учинити да нам буде боље, не данас него једног дана у будућности, јер у економији нема инстант решења, а посебно их нема у земљама које се гнушају промена које би Србију придружиле клубу развијених тржишних демократија. За Србију је боље да уради и више од онога што ММФ тражи, иако је вероватније да ће урадити много мање и бити ђак понављач.

сарадник Центра за слободно тржиште