Србија тек 2020. у ЕУ

Србија ће у окриљу Европске уније бити тек 2020. године, то је један од закључака из студије која се бави проучавањем економских, индустријских и корпоративних кретања у наредних 15 година, назване "Предвиђање 2020", урађене на предлог угледног британског пословног часописа "Економист". Учествовало је 1.656 водећих менаџера из стотину земаља света.

У овом својеврсном "трусту мозгова" као представник Србије обрео се магистар Предраг Вранеш, бивши голман ватерполо репрезентације, а данас директор успешног предузећа "S&T Југославија" са стопостотним страним улагањем, огранка водеће истоимене информатичке компаније у средњој и југоисточној Европи. По угледу на матичну са седиштем у аустријској престоници и подружницама у 19 земаља (око 700 запослених и приход већи од 355 милиона евра у 2005), чијим акцијама се тргује на Бечкој берзи, домаћа испостава је лане са око 100 намештеника премашила осам, а за ову предвиђа 12 милиона евра.

– Према проценама из студије, Србија ће постати чланица ЕУ до 2020. године, са Црном Гором, Албанијом, Босном и Херцеговином, Македонијом и Турском; Бугарска и Румунија до 2008, а Хрватска до 2010. Хтели ми то или не, глобализација је неминовност; све земље у развоју, па и Србија, имају шансу да у тој прерасподели, која забрињава и развијени свет, добију свој део колача – објашњава он у разговору за "Политику".

Наш саговорник је завршио Електротехнички факултет у Београду, магистрирао рачунарске науке на Универзитету Калифорнија у Лос Анђелесу, провевши тамо неко време као асистент и потом радећи у истраживачком центру ИБМ-а "Томас Вотсон". Од самог оснивања 1996. руководи S&T Југославијом, а пре тога је исти положај имао у предузећу "Рачунарство" у саставу Института "Михајло Пупин".

Како сте се, уопште, нашли у "трусту мозгова" "Економиста"?

– Мислим да је израз "труст мозгова" прејак. Укратко, то је анкета у којој су учесници замољени да одговоре на тридесетак питања. Трећину менаџера су чинили главни руководиоци (ЦЕО), а изнад половине руководиоци који су међу водећима у својој компанији. Више од трећине тих компанија има годишњи приход већи од милијарду долара, а заступљене су разне земље и различите индустријске гране.

Чини ми се да је главни разлог због кога ми је понуђено да учествујем у анкети успешност наше компаније, изузетан раст који постижемо, регионално присуство и чињеница да у Србији бележимо добре резултате. Избор некоме може изгледати колико разумљив, толико и нелогичан, јер сам по образовању инжењер електротехнике, а већ скоро две деценије сам и у менаџменту.

Неки од највећих гуруа у менаџменту, као што су Мајкл Портер, Мајкл Хемер или Том Питерс, основно образовање су стекли као инжењери. Пословни лидери који су вештином руковођења својим компанијама, практично, обележили прошли век и изузетно утицали на унапређење пословних процеса и менаџерске праксе, такође су били инжењери. Да поменем само Алфреда Слона, творца "Џенерал моторса", или Џека Велша из "Џенерал електрика". И сам оснивач науке о менаџменту, Фредерик Тејлор, био је инжењер.

У којим подручјима сте одговарали на питања, претпостављамо у информационо-телекомуникационим технологијама?

– Питања су се, углавном, односила на очекивани развој компанија у наредних 15 година и на утицај информационих технологија у тим процесима, а типична су: који ће главни чиниоци утицати на продуктивност, какве ће се вештине захтевати од запослених, у којим областима ће бити највише користи од улагања у информационе технологије, шта ће представљати главни извор конкурентских предности итд.

Једно од посебно занимљивих тицало се будућности Европске уније: само седам одсто испитаника је изјавило да она неће постојати за 15 година, а 58 посто да ће бити чвршће интегрисана него данас. Закључак је да постоји евроскептицизам, али преовлађује мишљење да ће заједница са више од 30 држава опстати и после 2020. Чак 71 одсто учесника сматра да ће квалитет менаџмента бити од пресудног значаја за даљи успешан развој компанија, а од информационих технологија се очекује да ће главну улогу имати, пре свега, у побољшању услова на оним радним местима која захтевају висок ниво знања и вештина и изражену способност комуницирања.

Какве новине оне доносе?

– Даљи развој ИТ-ија, у технолошко-техничком смислу, биће вероватно успорен. Већи учинак се очекује у унапређења пословних процеса и решавању све сложенијих захтева које намећу ново доба и нова технолошка револуција, засновани на високој конкурентности и економији знања. Део процеса под утицајем глобалних трендова и применом ИТ-ија ће се аутоматизовати, остављајући запосленима довољно простора да се посвете решавању креативних изазова које је тешко заменити технолошким решењима и иновацијама.

Не само да радимо глобално, већ се то одвија тренутно. Успостављају се заједнице и односи међу људима на нов начин, од тражења запослења до тражења брачног партнера (12 одсто од укупног броја нововенчаних у Америци прошле године је то урадило електронским путем). Преко две милијарде људи користи мобилне телефоне, годишње се пошаље око девет хиљада милијарди електронских порука, а дневно само на "Гуглу" се обави милијарду претраживања, од чега више од половине на језику који није енглески.

Први пут у историји, географски положај није главни разлог ограничења социјалног и економског удруживања. Иако смо тек у раним годинама нове технолошке револуције, могућност комуницирања, приступа информацијама и технолошка повезаност већ су промениле наш живот и и рад.

Опишите, у кратким цртама, економско-технолошке трендове у свету.

– Очекује се прерасподела економске моћи. Тржишта у развоју, посебно Кина и Индија, требало би да имају већи удео у светској економији. Прираштај становништва и величина појединих економија знатно ће утицати на економска кретања, организацију компанија и приступ корисницима. Повољан демографски прираштај помоћи ће Америци да одржи високу конкурентност, Индији, Кини и, на пример, Бразилу да знатно напредују, а пораст броја житеља у поодмаклим годинама у Европи утицаће на њено релативно заостајање.

Старење становништва без преседана у историји – и у развијеним земљама Запада (изузетак САД) и у земљама у развоју – представљаће један од главних изазова у јавној потрошњи. Индустрија ће се више окренути ка производима и услугама намењеним старијима.

Интеграција ће омогућити компанијама да свет посматрају као место за снабдевање радном снагом и материјалима. Послови ће бити пребачени тамо где ће се најлакше обављати, а главна подела биће на оне који се једноставно могу изместити на даљину и оне који не могу, без обзира на то колико су сложени и стручности захтевају. Поред измештања производње и услуга у земље с нижим надницама, очекује се већа сеоба радне снаге и талената. Померање ка индустријама заснованим на интензивној примени знања појачаће потребу за високообразованим и добро обученим стручњацима. Преко 30 милиона високообразованих младих професионалаца из земаља у развоју представљаће двоструко већу моћ у поређењу с високоразвијеним. Највећи изазов за менаџере у следећих 15 година биће повећање продуктивности  тих "радника знања".

Може ли светска економија задржати сталан раст и чему то да захвали?

– Очекује се да ће светска економија 2020. бити за око две трећине већа него што је сада. Укупан бруто друштвени производ (GDP) наставиће да расте по стопи од 3,5 одсто годишње, као у протеклих 25 година. Стабилност пораста зависиће од неколико важних чинилаца: глобализације, демографских кретања, политичке ситуације и промена у самим предузећима, насталим услед умањеног значаја техничких знања. Даљи ток глобализације биће од посебног значаја за светски економски раст. Од неколико могућих као највероватнији исход очекује се наставак контролисане глобализације – постепено и уз мања ограничења. Страх од азијских земаља, посебно у Европи, могао би да доведе до протекционистичких мера и успорења процеса. Додуше, као мало вероватан али могућ сценарио, разматра се потпуни крах глобалних интеграционих токова, што би имало изразито неповољне економске последице за све, а најтежа је опадање укупног раста. Ово би највише погодило тржишта у развоју, посебно сиромашна.

Даљи ток ће у многоме зависити и од политике Америке. Сценарио неограничене глобализације је, супротно увреженом мишљењу, знатно неповољнији за САД него за Европу и Азију, које би је, у случају да се он оствари, достигле и престигле по економској моћи до 2020. Управо због чињенице да се глобализација повезује, искључиво, са интересима Америке, а мање са све бројнијим и утицајнијим глобалним корпорацијама, ова појава се назива глобализацијски парадокс.

Које су највеће препреке на путу остварења таквог пораста?

– Сматра се да је прво златно доба глобализације од 1870. до 1914. било обележено високим нивоом међународне размене добара, капитала и радне снаге. Први светски рат је зауставио све ово, тако да су већ до 1940. скоро све земље увеле бројна ограничења на трговину, миграцију и инвестирање. Неки историчари уочавају велике сличности између овог периода и данашњи прилика у свету. На пример, поново постоји једна економски, војно и политички доминантна држава (1880. је то била Британија, а сада Америка). Зато се страхује да би се процес интеграција поново не заустави. Укупан раст опао би на свега 1,3 наспрам предвиђених 3,5 посто, што представља велику разлику – прогнозирани раст Европске уније!

Каква судбина очекује Србију? Колико ће напредовати и хоће ли се наћи у окриљу ЕУ?

– Поред лошег утиска створеног приликом распада Југославије, нажалост постоје и други битни историјски моменти који су у континуитету, код мањег али утицајног дела јавности на Западу, допринели стварању неповољне слике о Србији, укључујући натегнуте и поједностављене констатације да смо непосредним изазивањем Првог  светског рата, наводно, зауставили први велики талас интеграционих процеса. После овога, поставља се питање да ли нас Европа, пре свега главне чланице и оснивачи, заиста желе под својим окриљем. С друге стране, имајући овакво историјско искуство и суочавајући се са немогућношћу избора током трајања готово једног просечног људског века, донекле је разумљив евроскептицизам код знатног дела наших грађана.

Због неминовности регионалних интеграционих процеса и чињенице да је припадност важним политичко-економским целинама гарант стабилног и предвидивог развоја земље као што је Србија (што ово истраживање потврђује), јасно је да је најкраћи могући пут до Европске уније за нас најбоље, или прецизније, најмање лоше решење.