Стратегија Ешер

Коментаришући пројекат двоструких административно-функционалних структура као један од предлога за редефинисање статуса Косова и Метохије (паралелна коегзистенција српских и европских власти) професор Светозар Стојановић, председник Српско-америчког центра, рекао је да се тај план "уклапа у идеју да је ситуација толико сложена да се за њу морају наћи оригинална, такозвана асиметрична решења, комбинација различитих принципа". Заиста, професор Стојановић је у праву.

Људско друштво је најкомплекснији самоорганизујући систем у познатој природи. Реч је о лавиринту измешаних и наглавце постављених просторновременских поља по којима се људи крећу и улазе у међусобне односе као по просторима цртежа Ф. Ц. Ешера. Имамо, дакле, посла са људским друштвом као парадоксалном мрежном структуром која је истовремено системска и исторична, локална и глобална, стабилна и нестабилна, а свакако екстремно комплексна.

Људи делотворно решавају проблеме овог комплексног света када понуде комплексна решења, када се ослоне на методологију парадоксалних обрта и релација оне стратегије коју Имануел Валерштајн назива Стратегија Ешер. 

Космет није никакав изузетак од ових универзалних правила. Поред тога, дубока унутрашња криза основно је посебно својство тог друштва: економија која животно зависи од међународних донација и породичних дознака из иностранства, стопа незапослености од преко 60 одсто, ендемско непоштовање закона и правног поретка, репресивни и милитаризовани социјални простор, култура страха, нетолеранције, агресије и међуетничке мржње, гетоизација мањинских етничких група и насиље које се над њима систематски спроводи, апсолутна бесперспективност, нарочито младих генерација.

Један међународни економски извештај из августа 2004. упозорава да на Космету није могуће установити чак ни број становника: "У овом тренутку економска анализа заснована на поузданој званичној статистици није могућа на Косову. Као што је ЕУРОСТАТ приметио у јуну 2002. године, статистички систем... за сада не постоји на Косову. Као резултат тога, документи из Министарства трговине и индустрије полазе од претпоставке да на Косову живи 2, 4 милиона људи, док Министарство околине и просторног планирања израђује нови просторни план на основу 2, 2 милиона становника, а Одељење за макроекономску политику у Министарству финансија и привреде (мисли се на министарства владе у Приштини, прим. Љ. К.) барата цифром између 1, 7 и 1, 85 милиона становника."

Овакво стање захтева комплексно решење. Трагање за таквим решењем није могуће без примене Стратегије Ешер са њеном методологијом парадоксалних обрта и релација. Јер, само социјално инвентиван приступ косметској кризи може довести до делотворног и дугорочно одрживог решења, асиметричног, мрежног и каскадног. Међутим, упркос чињеницама, преговори чији је декларисани циљ излазак из косметске кризе, одвијају се у сенци "једноставног" фундаменталистичког програма "независно Косово или рат". Овај социјално неинвентивни и неодговорни, а морално неодрживи програм уцене, заступају неки од локалних, регионалних и глобалних актера косметске кризе.

Казуистика владајућег новоговора планетарног братства међународних чиновника свакако иде наруку протагонистима овог програма уцене, али им још више погодује општи концептуални оквир текућих преговора. Преговори о расплитању косметског чвора кризе заробљени су, наиме, унутар владајућег идеолошког дискурса који данас пресудно профилише глобални савез неоконзервативне, да додам и неофеудалне моћи.

Доктринарно надахнут традицијом из времена од Аугсбуршког мира 1555. до Вестфалског мира 1648, овај глобални савез моћи настоји да као једини излаз за човечанство захваћено кризом транзиције између два историјска система, наметне обнову империјалне хијерархије и њене светске доминације. Разуме се, унутар сложене планетарне геометрије ове конструкције, Космет има своје место и своју улогу. Фундаменталистички програм уцене "независно Косово или рат" треба да обезбеди ово место и ову улогу.

Међутим, за 350 година, а нарочито од Другог светског рата до данас, свет се променио. За решавање проблема тако промењеног света данас нам је на располагању целокупно искуство и знање историје, а нарочито она традиција која у управљању људским пословима представља боље лице човечанства. Размотримо ли ствари са тог становишта, видећемо да као што обнова универзалне империје није и једини глобални излаз, исто тако ни фундаменталистички програм уцене "независно Косово или рат" није и "једини излаз" из косметске кризе.

До једног могућег, делотворног асиметричног, мрежног и каскадног, дугорочно одрживог решења косметске кризе, може се доћи на основу модела социјалне организације који је Вилијем Пен применио у Пенсилванији 1681–1684, као и на основу модела који је Комисија за глобалну управу, по свом оснивачу Вили Бранту позната и као Брантова комисија, представила у извештају Наше глобално суседство из 1995. године.

Пенов социјални поредак (слобода верског избора, слобода савести, изборни систем, подела власти) почива на Великом уговору који је осигурао његову одрживост (неколико споразума о коегзистенцији Пен је потписао са народима Делавере и Шахамаксон; то је "једини уговор између тих људи који није потписан на основу неке присиле" и није прекршен, сматрао је Волтер). Три столећа касније, у оквиру исте традиције, Брантова комисија развила је комплексни модел мрежног управљања за свет који је међузависан на свим нивоима своје организације.