Клуб ентузијаста у Сарајеву

Сарајевски састанак ЕУ – западни Балкан је завршен пре него што је и почео а биће убрзо и заборављен. Једни (земље региона) су очекивали далеко више, а други (Брисел) је задовољан што се ничим није обавезао. На учинак састанка са трочасовним трајањем, далеко од очију јавности, са Гимних (читај: све стрпано на гомилу) формулом и уопштеним председничким саопштењем, које не обавезује никога, већ је напао слој прашине. После неуспеха на Брду код Крања, овај сарајевски је ,,избоксован” само захваљујући великом залагању Шпаније, чиме је и спасен образ ЕУ.

ЕУ је поновила, ко зна по који пут, уопштено обећање да процес интеграција западног Балкана у ЕУ, који је и до сада био веома спор и са доста условљавања, неће бити заустављен. Ништа конкретније није ни понуђено ни наговештено. Добро је ипак да се није чуо ехо става појединих, и то најутицајнијих чланица, да ће после пријема Хрватске уследити подужи предах, а кад дође време за разговор о пријему и нешто строжи критеријуми. На маргинама састанка то су ипак јасно рекли британски и немачки амбасадори у Београду, а нешто пре њих и одлазећи шведски амбасадор. Биле су то својеврсне поруке Београду.

ЕУ је могла да оде задовољна са састанка, из више разлога. састанак је одржан а евентуално његово неодржавање, у условима тешке финансијске кризе у еврозони, понајвише би штетило управо ЕУ јер би се могло протумачити да она губи и на политичком плану јер ето и дојучерашњи евроентузијасти губе интерес за њу. ЕУ је свакако задовољна и што се ни са чим није обавезала. Успела је да за исти сто доведе Јеремића и Хисенија и по преовлађујућим оценама пробила политичку и психолошку баријеру будућих окупљања Београда и Приштине, уз благи уступак Србији због учешћа Унмика, а без штете по политичке представнике извршне власти Косова и Метохије.

Шпанија, као председавајућа ЕУ, одржавање састанка је убележила као свој велик успех у иначе бледом шестомесечном мандату. Показала је велику умешност у припремама и истрпела велике притиске у давању повољнијег третмана Приштини чиме је понајвише допринела да се састанак уопште и одржи.

Турска је иначе са великим симпатијама према Приштини, одрадила свој део посла. Приволела ју је да прихвати учешће на састанку по Гимних формули, уз уверавања да јој то не може штетити јер је ,,независност Косова свршена ствар”. Приштина је то прихватила уз објашњење својој јавности да је изборила повољан третман, сличан србијанском, без државних обележја.

БиХ, Албанија и Приштина, изузев нешто одређенијих обећања за визну либерализацију, ништа ново нису ни чуле ни добиле.

Да би се више позабавила неким другим регионима, а истовремено и умањила утицај Русије на Балкану, Америка је својим присуством демонстрирала појачани притисак на ЕУ да преостале државе бивше СФРЈ и Албанију што пре интегрише у своје оквире. До тада, свакој је дала домаћи задатак: Словенији да ојача међународну позицију, Хрватској да добије пуноправно чланство, БиХ да консолидује своје институције, Црној Гори да престане ба буде ,,талац регионалних подела”, Србији да се ,,окрене будућности”, Косову да ,,учврсти своју државност”. Америка није пропустила да нагласи да и даље снажно подржава независност Косова, као и да се са Београдом око тога ,,слаже да се не слажу”, што нажалост понављају и српски званичници.

Судећи по ниском нивоу заступљености (амбасадор у БиХ) Русија је само потврдила да формално подржава учлањење земаља западног Балкана у ЕУ. Међутим, билатерално, кроз значајније развијање економске сарадње и посебно гасни пројекат „Јужни ток”, настоји да поврати и ојача своје позиције и присуство. Због геостратешких интереса подржава Београд у вези са Косовом, све док једног дана евентуално не дође у позицију да каже: ,,Не можемо ми бити већи Срби од Срба”.

Србија је снажно демонстрирала своју одлучност да политички представници Косова могу бити присутни само у складу са Резолуцијом УН 1244 и у томе је успела. Ипак, питање је да ли је одустајањем од табле ,,Србија” више изгубила него Приштина појављивањем иза Унмика.

Амбасадор у пензији