Лош компромис

Шта радити са НИС-ом да буде успешан - требало би да предложе његови професионални менаџери, али се такви ређе именују. Тек под притиском међународних организација одабрани су и приватизациони саветници Мерил Линч и Рајфајзен инвестмент. Добили смо коначно и њихове предлоге који су необични, неаргументовани и контрадикторни. Они предлажу да у првој фази треба продати 37,5 одсто непромењеног НИС-а, а исто толико задржаће и Влада. Даљих 18,3 одсто акција биће стављено у приватизациони регистар, којима дуже неће нико управљати, а 6,7 одсто акција ће после продаје припасти запосленима.

Који се циљеви могу постићи оваквим предлогом? Давање већинског права одлучивања мањинском акционару вероватно је израз увиђања да Влада лоше управља НИС-ом. Али, зашто се то онда поништава њеним ветом? Боља цена акција и већи интерес купца да активно управља били би постигнути продајом већинског пакета акција. Продаја само стратешком купцу искључује финансијске улагаче и даље снижава цену. Условљавање инвестирањем у рафинерију цена се даље обара. Остаје ребус - да ли ће мањински улагач добити привилегије да постане и већински. Ако буде тако, сумњиво је пројектован коначни већински улагач. За онога ко има опцију докапитализације боља је нижа цена.

Предлог личи на лош компромис између продаје већинског и мањинског пакета акција. Продаће се мањински, уз давање права управљања купцу. А да би се задовољила Влада, она ће имати вето, који је од "државног" интереса. Кад и како ће бити окончан штетни монопол рафинерија, предлог не одређује. А баш од тога зависи јавни и државни интерес. Како би баш мањински улагач купио све акције од запослених и тако стекао 49 одсто учешћа у НИС-у.

У јавност, дакле, нису доспели битни елементи приватизације. Истраживање и експлоатација нафте и гаса, рафинерије и трговина су у различитом положају. Сви делови ће морати да се изложе конкуренцији. У таквој ситуацији, избору начина приватизације треба да претходи програм вентилације на тржишту свих послова НИС-а. Мора се анализирати одрживост рафинерија. Продајом меса са костима обично се добија мања цена од продаје само сортираног меса. Кратковида је идеја да се привуче купац на мањински удео, уз ословљавање да затвара рафинерије.

Треба реално препознати најмање три различита и супротстављена интереса. Сада најгоре стоји интерес грађана потрошача, који плаћају због монопола веће цене НИС-у. Они су и порески обвезници који даље плаћају и субвенције том предузећу. А оно испоручује и неконкурентан квалитет производа.

Пошто то није неминовно, интерес је грађана боље управљање НИС-ом. Ако се законом уреде претпоставке квалитета и сигурности снабдевања, у условима конкуренције, приватни власници би то морали да постигну. Основни циљ приватизације требало би да буде баш тај.

Запослени у НИС-у имају своје интересе, које можда неће задовољити предложени поклон од 6,8 одсто акција.

Интерес Владе је сад супротстављен тим интересима, а само она одлучује. Статус кво јој највише одговара. Пријатно је имати место за награђивање кадрова. Сетимо се да је код првог покушаја приватизације НИС-а смењен његов директор који је претходно био председник Владе.

Подобна управа НИС-а види проблем у недостатку инвестирања. Као да се ефикаснијим управљањем не би генерисало више сопственог новца, а надасве брже омогућили докапитализација и кредити. Успешно пословање налази финансирање. Садашња Влада генерално не воли докапитализације, преферира уношење новца у буџет. Да ли је до сада и било могућности да се објективно мери пословање НИС-а у свим његовим делатностима? Без тога се управља у магли. Нема више ни Међународног монетарног фонда да погура и оно што не одговара Влади.

Једна од могућности јесте да се почне и са тим. Проспект НИС-а и мали број акција на државни капитал понудити постепено на берзи. Управу бирати са мандатом док расте вредност акција. Тада би управа под претњом смене била успешнија. Био би то и допринос развоју домаћег финансијског тржишта, на којем још нема ниједне дугорочне обвезнице. Из проспекта би постали транспарентнији финансијски положај и пословни успех НИС-а. Управа би се бојала смене и трудила се да цена акција расте. А ако се у томе успе неће бити усамљен ни "Хемофарм".

У најмању руку, ефикасна управа би реалније анализирала разлике у пословању истраживања и експлоатације, рафинерија и трговања. То би олакшало разумну реорганизацију, коју би следила разумнија приватизација. Нема добре нафтне компанија у већинској својини или са ветом Владе на одлуке мањинског улагача. Предложене фазе приватизације су само камуфлажа за отезање које и неће донети погодног власника.

Приватизациони саветник из САД кажњаван је за погрешне савете, а нас много више од њега тангира судбина НИС-а. Рафинерије нам требају, онакве и у оној мери, у којој могу бити рентабилне у конкуренцији са другим и уз испоруку квалитетних производа. Где још имате у једном правном лицу истраживање, производњу нафте, рафинерије и пумпне станице. "Државни интерес" мора да буде интерес грађана да јефтино купују квалитетно гориво, а да НИС буде пословно успешан и добар порески обвезник.

Консултант за страна улагања