Рајско станиште и боравиште

Митровац, Заовине, Мокра гора и Калуђерске баре – познати су топоними на Тари и омиљена излетишта и летовалишта или зимовалишта многих љубитеља природе. Чак и међу таквима је мало оних који су чули за Предов крст, а још мање оних који су на њему и боравили.

Лошим и уским асфалтним путем од Бајине Баште, уз Перућачко језеро смарагднозелене боје, местимично запрљано разноврсном и амбалажом која плута по површини воде, стиже се до такозваног Информативног пункта од којег почиње област Националног парка Тара. Пут даље вијуга обалом језера до ушћа речице Дервенте, где се одваја, а уским кањоном тока ове речице почиње успињање Таром, са западне стране, на предео Предов крст. Следећих десетак километара доста оштећеним асфалтом, без икакве саобраћајне сигнализације, преко Козле, села Растишта и уз Јокића поток, змијоликим путем савладавамо велики успон и стижемо на зараван која је на 1.075 метара надморске висине недирнуте природе. Ту је и крај асфалтног пута.

Даље се кроз планину на све четири стране света може само добрим макадамским шумским путем чак и обичним аутомобилом – преко Милакове равни, око Црног врха до Заовина и даље до Митровца; или до Јокића врела; или северним путем преко Чехове куће до села Јагоштица, или видиковца Биљешке стене овековеченог у филму "Птице које никад не полете"...

На Предовом крсту постоје само три објекта: Управа радилишта националног парка, планинарски дом с тридесетак лежајева и мотел "Ера" са двадесетак кревета за смештај и боравак љубитеља природе по приступачним ценама.

Љубазни домаћини из Управе радилишта Предов крст, шумари, секачи, инжењери са шефом на челу – сви домаћински расположени и предусретљиви да вам помогну и упуте вас у богатство природе – кажу нам да је овај предео Таре изузетно богат биљним и животињским врстама. Од 135 врста птица посебно је значајан велики тетреб, познат по свадбеној песми. Међу сродним врстама издвајају се лештарка и јаребица камењарка којима је ово природно станиште.

Посебно обележје фауне Таре јесу птице грабљивице: осичар, орао змијар, сиви соко, сури орао и белоглави суп. Овај део планине који се зове Звезда обилује и разноврсношћу сисара. Међу крупнијим представницима су медвед, вук, дивокоза, дивља свиња и јазавац. Од ситних сисара и гмизаваца ту су шарени даждевњак, мрмољак, гаталинка, шумска корњача, поскок и шарка. Три врсте рибе, поточна пастрмка, младица и липљен, имају изузетну вредност за парк.

На Тари је забележено преко 1.000 врста виших биљака, најпознатија и најлепша је Панчићева оморика, што представља готово трећину укупне флоре Србије. У камењарима клисура и кањона расту праве ботаничке реткости Балканског полуострва. На планинским пашњацима и у шумама могу се наћи ретке и заштићене биљке као што су дервентски различак, пчелиња трава, монашки пуцавац, Панчићева пољска млечика, јеремичак, божур, оман...

Планина је изузетно богата водом за пиће, обилује многобројним врелима и извориштима. Ту су и шумски плодови – купине малине, јагоде, рибизле, гљиве...

Приликом обиласка Таре 1996. године, Еткин Кларк, директор Европске федерације за заштиту природе и националних паркова, изјавио је: "Ја овако замишљам рај".

Будући да у овом делу планине нема развијеног хотелског туризма, то је рајско место за посвећенике и љубитеље природе. Шумари нам кажу да је Тара најлепша у септембру. Немамо ниједан разлог да им не верујемо.

А о њима, нашим домаћинима шумарима, јединим становницима овог дела Таре, њиховим догодовштинама са животињама које више личе на измишљену филмску причу него на стварност, о малобројним горштацима из Јагоштице и Растишта и њиховом животу као и о ћудима природе – неки други пут.