Пример Земуна и Вождовца

Још крајем 19. века у време формирања првих српских политичких странака, паралелно са питањем државне самосталности и борбе за национално ослобођење, у жижу политичког деловања генерације којој су припадали један Никола Пашић и Стојан Протић, доспева настојање да се Србија прекрије мрежом општина које би уживале суштинску самосталност у вођењу свих послова од локалног значаја. Ово настојање потицало је од емпиријске спознаје оновремских политичара и државника да је Србија непрекидно на ветрометини великих политичких (и економских) збивања снажна таман онолико колико је развијена и уређена свака њена општина и град.

Да је стварање јаких локалних самоуправа на време и доследно спроведено врло је вероватно да би разлике у регионалном развоју данас биле далеко мање, а извесно је и да би феномен метрополизације Србије био мање изражен. Српска напредна странка уградила је залагање за јаке локалне самоуправе у темеље свог деловања, препознајући њихов свестрани значај за друштво у целини, али и предности овог облика децентрализације власти, који омогућава да о проблемима од локалног значаја одлучују они који их најбоље познају. Разлике међу општинама и градовима у Србији изузетно су велике и много тога зависи од односа који према њима имају виши нивои власти.

Зато посебно боли маћехински однос који странке које имају већину на републичком нивоу неретко испољавају према појединим локалним самоуправама – по правилу онима у којима су на власти странке различите од оних које творе актуелну Владу Србије. Није ли, примера ради, крајње необично да средства издвојена за капиталне буџете општина Земун и Вождовац буду четрдесет односно четрдесет пет милиона динара, док у исто време једна далеко мања, спрам градских власти подобнија београдска општина, за исту сврху има на располагању вишеструко већи износ, и то у сразмери од чак 6:1 гледано по глави становника.

Шиканозни третман према „непослушним” општинама није, нажалост, ништа ново, али је дефинитивно једна од ствари које међу првима морају бити суштински промењене уколико желимо да ослободимо развојне потенцијале локалних самоуправа. Ништа није мање битна и демократизација политичког живота на локалном нивоу. Од устројства страначких одбора и квалитета кадрова који се баве политиком на локалном нивоу увелико зависи квалитет рада локалних самоуправа.

Српска напредна странка стоји на становишту да коначна и општеобавезујућа одлука Уставног суда којом је утврђено да су одборници власници својих мандата треба да послужи као опомена онима који покушавају да увек и свуда по сваку цену на локални ниво пресликају коалиције са нивоа републике. Сваки облик диктата централне власти противан је самој суштини општинске и градске самоуправе. За почетак било би довољно да извршна власт на нивоу државе, у опхођењу према локалним самоуправама ни за тренутак не губи из вида дух и слово Устава Србије и Европске повеље о локалној самоуправи из 1985. који чврсто јaмче основе тзв. локалне демократије разрађујући најважније елементе локалне самоуправе. Подсетимо – према овој за Србију обавезујућој повељи, локалну самоуправу одликује неколико карактеристика: изворна надлежност, самостално одлучивање непосредно или путем представништва, сразмерно одређена финансијска средства, самосталност одсликана и кроз право на удруживање локалних заједница у савезе, и заштита локалне самоуправе. Пуна слобода иницијативе у погледу развојних пројеката, и надлежности које ће осигурати значајну улогу локалних самоуправа у укупном развоју Србије потреба су грађана и политички циљ Српске напредне странке.

*Члан Главног одбора Српске напредне странке