Летопис српске фотографије

Књига „Летопис српске фотографије 1839–2008”Горана Малића, у издању „Фотограма” из Београда, која је одскора доступна нашој публици, први пут у историји српске културе, на 240 страница, и кроз 165 репродукција фотографских дела, сабира и описује најважније тренутке из 170 година дуге историје српске фотографије.

Подсећајући на појаве и догађаје са почетка 19. и потом 20. века, аутор је понудио свеобухватан увид у развој фотографије на нашим просторима, пратећи јасне методолошке принципе, ослањајући се на штампани, публиковани материјал, на оно што је било и остало на тај начин доступно јавности, али и на грађу из архива. Малић у овој хроници прати српску фотографију у ширим друштвеним оквирима, држећи се, према речима критике, фотоклупске логике и естетике, не заборављајући време почетака друштвеног признања фотографије као уметности. Ово дело које, према речима рецензента проф. др Миодрага Јовановића, није волуминозно, свакако јесте монументално, јер, поред темељног и веома емотивног приказа развоја овог вида уметности, отвара пут ка остварењу још једног важног циља – писању прве енциклопедије српске фотографије. Мноштво података и преко 620 поменутих имена књигу чини посебно вредном, док хронолошка прегледност омогућава релативно лако путовање кроз све фазе развоја фотографије које се могу селектовати и обрадити када је домаћи културни простор у питању.

Малић је, како сам каже, на књизи радио нешто преко две године, али је она, заправо, производ знатно дужег посвећења овој теми и интерпретације грађе која је сакупљана и проучавана готово три деценије.

– Наиме, историја српске фотографије нема проучене поједине области, ми не знамо како је текао развој портрета, а ни како су се развијале друге теме и мотиви док ни после седамнаест деценија трајања фотографије у Србији немамо ни основни, макар и сажети, именик аутора, нити знамо њихове биографије. Код нас се помиње вечитих десетак до петнаест имена, па се тако стиче утисак да су историју наше фотографије градили само Анастас Јовановић, Милан Јовановић, Риста Марјановић и пет-шест савременика из друге половине 20. века. Из тако скучене интерпретације испада да је историја наше фотографије сиромашна. Настојао сам да, сразмерно доприносима неких ауторских личности, исправим неправду и рехабилитујем многе заборављене ствараоце, попут Петра Вељковића, Ратимира Стефановића, Светозара Грдијана, Владимира Заленског, Чедомира Кушевића, Јулија Брежана, Петра Вранеша, Драгутина Грбића или Предрага Пећинара – објаснио је Малић на представљању књиге у галерији „Артгет” Културног центра Београда.

Да подсетимо, Малић (1947)јеистакнути историчар српске фотографије, аутор више самосталних изложби фотографије и већег броја студијских и кустоских пројеката, проблемских или монографско-биографских, опште и српске фотографске историје 19. и 20. века.

М. Димитријевић