Бекенбауер лабави „орлове”

Преторија – Аргумент је болан. Гана је победила Србију, Гана је имала бољи тим од српског. Никада у фудбалу, поготово данашњем не можете знати да ли је морало тако бити, а можете стотинама хипотеза доказивати како је то тако испало да једна Гана, како смо називали ривала, победи једну Србију, како смо о себи уображено мислили.

Шта ћемо сада, после слома у Преторији, после нула према један, није ваљда све готово. Није, наравно, ако не буде као што је на старту било.

У кружењу око наше „нуле” којој се, руку на срце, мало ко надао не само у нашој стварности него и у овдашњој, у којој је афрички фудбалски свет предвиђао чак убедљивију победу Гане (за још један гол), док су европски људи били убеђени у сигурну победу наших орлова покислог перја. Нарочито су на нашој страни били англосаксонски фудбалски посленици који су величали наш тим пре свега због Видића и Ивановића, као значајних играча Премијер лиге.

Али, таква увертира претворила се у наш болан пораз. Ко је за пораз крив, хоћемо ли по нашој нарави и обичају кривца тражити дуго и предуго, мислећи да ће нам бити лакше када га идентификујемо. Тако нешто не сме се само сада, јер умањена шанса не обележава већ сада крај Србије на овом Мондијалу. То никако, овде има још да се игра. Нека остану у праву они трезвенији који мисле да се вађење не сме изводити против репрезентације Немачке, али сада је тако и то је истина којој се једино мора погледати у очи.

Па, опет, да ли ће на болној тачки остати записано да се „орлови” нису борили. Неће. Хоће ли бити записано да су одједном заборавили да играју. Неће ни то. Па, зашто су онда били скандалозни, у уводном мечу када се то најмање сме.Зашто нису умели да постигну бар један гол, а морали су то из шанси које су имали.

Фудбалери Гане су, једноставно, имали велики дан. Сви овде кажу, можда и највећи у свопјој фудбалској историји. Наши играчи нису могли да се одупру њиховој брзини и перфектим комбинацијама. Е, то што се нису одупрли својој „интелигенцији” па да не добијају жуте и црвене картоне, док је још нерешен резултат био далеко бољи од поразног, не спада у заслуге Гане него у наше глупости.

Антић је свестан да честитки неће бити. Рајевац их јесте заслужио.

Коначно, ако смо одиста спортска нација, да не одустанемо од даљих борби. Турнирски ритам утакмица на светским шампионатима има своја писана и неписана правила. Одустајање, дакле, никако. Наш тим је био преслаб на старту, али за умањену шансу борба не сме да изостане.

Летела је мисао пред крај меча, до оног пеналтика, да су „орлови” сада у јату са разочаравајућим репрезентацијама, па је некако та утеха била и добра. Али, када су наши пали дибидус, да се сада не тешимо невероватно слабим играма Енглеза , који су деловали као слабији тим и од нашег, или Француза који још једном нису личили ни на шта.

Наш табор има обавезу да остане сложан, да сада видимо те добре фудбалске играче како изгледају када се изгуби. До сада их као губитнике нисмо имали прилике да упознамо.

Уколико се понесу као да се ништа посебно није догодило, упркос њихове слабе игре у једној утакмици – моћи ће можда нешто и да се уради.

Иначе, међу расположенијим и нерасположенијим навијача , зависно од успеха њихових тимова, сви се здушно питају – господине Блатер, шта урадисте са Мондијалом. Јесте ова земља у силном економском успону, јесте и народ симпатичан, па се помало и стидимо због претераног описивања овдашњег криминала. Али, Блатера већ мало ко не проклиње што је Шампионат света овде, јер овдашњи људи су неуки да постигну ни минималан ниво за добру организацију једног колосалног такмичења.

А, ако је последња реченица под утицајем потопљених „орлова”, те нам овде све не ваља, да се мало позабавимо брижном изјавом легендарног Франца Бекенбауера, који као да лакира „орлове” пред њихов сусрет са његовом репрезентацијом. Кајзер Франц убраја нашу утакмицу са Ганом у боље у досадашњем току Мондијала. Каже да му је жао што је српска екипа сулудо изгубила бодове, а била бољи тим. Предвиђа, такође, да ће Немци имати тежак посао у мечу са Србима, јер тај ривалитет, подвлачи, одувек цени.

А ми, да Бекенбауера схватимо како треба и да, ако је могућно нашој нарави  прихватимо да је овде наш најбољи тим са најбољим селектором, и да се бар нечем понадамо у дуелу са Немцима који је последња шанса „орлова”.