Лаке ноте без утицаја

Инвазија фестивала забавне музике захватила је последњих десетак година ове просторе. Готово да сваке недеље можемо сазнати да ће бити одржан још један фестивал на коме ће, као по правилу, бар 80 одсто извођача бити певачи и групе који нису познати широј јавности.

Ако се присетимо већ легендарних смотри забавне музике, попут Опатије, Загреба, Београдског пролећа, Шлагера сезоне, сасвим је очигледно да данашњи фестивали, као што су Будва, Зрењанин, Херцег Нови, не могу да се пореде са некадашњим.

Колико данас заиста има квалитета, а колико су те манифестације постале забава за туристе, за "Политику" причају наши еминентни музичари и познаваоци фестивалских прилика.

Популарни певач Мики Јевремовић каже да је разлика у ономе што се догађало некад и ономе што данас имамо прилике да видимо велика.

– Фестивали су увек били музички празници, јер су уживали и извођачи и публика. У то време све је било много озбиљније и професионалније. Што је најважније, те смотре су биле искрене, јер се уживо певало и свирало. Тада је постојала квалитетна екипа композитора и певача и на готово сваком фестивалу је било пет, шест, можда и десет хитова. Сећам се да је у Сплиту у конкуренцији понекад било и 20 композиција које су касније "жариле и палиле" на радио-станицама. Никада се није знало која ће песма да победи.

Јевремовић мисли да је пре распада Југославије на фестивалима било много више емоција, што је публика умела да осети и, самим тим, награди.

– Ове године сам гледао и сплитски и херцегновски фестивал и приметио сам да се у концепту не разликују много. Невероватно је да се у Херцег Новом певало на плејбек и публика је то схватила, па је остала потпуно хладна јер, није желела да награди превару. Сада се награђују снимци, што је довело до тога да фестивали изгубе драж и да изгледају као веома лоше телевизијске емисије – закључује Јевремовић.

Наш прослављени композитор Корнелије Ковач сматра да се данашње музичке светковине не могу упоредити са онима од пре двадесетак година.

– Музички морал је током протеклих година пао. Фестивали, као што су били Опатија, Загреб, Шлагер сезоне, Београдско пролеће били су господскији, интелектуалнији. Музика је тада била добро аранжирана, није било плејбека, већ се све изводило уживо, оркестар и певачи су морали да вежбају... То је суштинска разлика у односу на данашње фестивале, јер се деведесетих прибегло томе да се праве снимци у студију и да се пева на матрицу. Оркестри које видите на телевизији симулирају, и то доста лоше, оно што је на снимку. Некада су сјајни певачи боље пролазили. Данас можете да имате врсног певача, а да он не прође добро, зато што је неко други млад, висок, витак, воле га девојчице, и он ће победити иако нe зна да пева.

Ковач мисли да су данас критеријуми прилично ниски, када су у питању фестивали.

– Важно је да се лепо обучете, будете згодни и да певате веселе песмице, а ако размишљате превише о музици, онда ће све ићи много теже.

Оснивач култне "Корни групе" сматра да је срамотно то што Београд више нема ниједан фестивал. Иако је протеклих година својим композицијама побеђивао на фестивалима у Будви и Зрењанину, Корнелије Ковач каже да више не жели да учествује на овим музичким догађајима, јер то за њега не представља изазов и то препушта младима.

Младен Поповић, драматург, који је годинама пратио Евровизију, и добро је упућен у овдашње фестивале, сматра да су се некада певале квалитетније композиције.

– Када се земља смањила и распала на шест делова, самим тим се и конкуренција смањила и ниво спустио. Раније, у великој Југославији, било је лакше доћи до квалитетнијег извођача и композиције. Сада је наша забавна музика на ниским гранама, тако да је нормално да је квалитет пао. Али, успех Жељка Јоксимовића на Евросонгу пре две године говори да и ми "коња за трку имамо!".

Младен Поповић је својевремено ревносно пратио чувене фестивале, као што су били Опатија, Загреб, Београдско пролеће... На питање колико су Сунчане скале, Будва, Зрењанин достојан пандан некадашњим фестивалима, наш саговорник одговара:

– Сигурно нису! Те фестивале које сте поменули уопште не гледам. Не знам шта бих тамо могао да видим. Опатијски фестивал је био институција – наш пандан Санрему. Међутим, данас је музичка индустрија толико јака да јој догађаји тог типа више нису потребни. Фестивали више нису прва степеница ка успеху, већ туристичке манифестације које немају никаквог утицаја.