Прогутана удица

Од почетка најновијих блискоисточних сукоба, највећи савезник Хезболаха нису били ни Сирија ни Иран, већ Израел. Својим поступцима и начином на који решава ситуацију око своја два отета војника, он је ишао на руку Хезболаху и даљој радикализацији сукоба. Израелски политичари прогутали су удицу са мамцем коју им је Хезболах бацио и понели су се управо онако како је шеик Хасан Насралах и планирао.

Покретач свих радикалних и терористичких организација јесте сукоб. Ови покрети су обично доста слабији – финансијски, бројчано и војнички – од непријатеља, и да би опстали морају да имају ширу подршку у народу. Њихов основни задатак јесте да убеде народ да се они боре за заједнички циљ и да се боре за интерес народа. Стављањем знака једнакости између тих циљева, таквим организацијама су отворена врата ресурса целе заједнице за регрутовање нових припадника и прикупљање фондова за борбу против друге стране. Радикална или терористичка организација тако добија на значају и подршци у заједници и поставља се као њен легитимни представник и заштитник.

Друга основна премиса опстанка такве организације јесте постојање друге стране, тј. непријатеља, који се у очима народа додатно сатанизује. Тиме се снажи потреба за постојањем заштитника заједнице, која ће се "свим силама одупрети непријатељу и на крају га поразити". Уколико, међутим, непријатељ не врши директну репресију над народом и уместо политике претњи покаже мекши приступ према заједници, а чврст према екстремним елементима, радикалне организације су осуђене на маргинализацију.

Економски напредак, развој слобода у заједници и лично задовољство, чине да сваки појединац у народу преиспитује сврсисходност било какве оружане борбе. Разлог за борбу јесте увек жеља за променом тренутног стања ствари на боље, у сопствену или општу корист заједнице. Оружана борба значи разарање, рат, губитак прихода, несигурност за породицу. Уколико у заједници постоје економско-материјална сигурност и друштвене слободе, онда сама борба губи смисао и сврху.

Због тога већини исламских екстремистичких организација не одговара размена знања и мешање култура, па излаз траже у ригидном и погрешном тумачењу Курана. Тиме желе не само да зауставе, већ и да врате време уназад, све под изговором претње хришћанства исламу. Талибански режим као и најновија исламска власт у Сомалији најбољи су примери за то.

До 12. јула ове године и Либан је био на путу развоја. Економски просперитет и бум који је та медитеранска земља доживљавала извлачио је тло под ногама свим екстремистима. Њихов пуки опстанак зависио је искључиво од стране помоћи. За екстремисте, ситуација се развијала у нежељеном смеру. Онда, средином прошле године, почиње, најпре серија убистава новинара и јавних личности, која кулминира у октобру убиством бившег премијера Рафика Харирија.

Под оптужбом да Сирија стоји иза тог акта, уследио је међународни притисак, који је резултирао повлачењем сиријских снага из Либана. Очекивања да ситуација неће ескалирати, у тренутку су нестала, када је Хезболах искористио немире у Гази за наглу ескалацију и скретање пажње светске јавности на себе.

Шеик Насралах је, очигледно, одлично проценио како ће реаговати ново израелско руководство. Да је, на пример, израелски кабинет, уместо велике војне операције, приступио низу тајних и специјалних за ослобађање своја два отета војника и елиминацију врха Хезболаха, сада не би било хуманитарне катастрофе у Либану. Било би избегнуто рушење инфраструктуре земље, антагонизација либанског народа и међународног јавног мњења према Израелу, не би било ни позива за упућивање мировних трупа на границу са Либаном, итд.

Овако делује као да Израел хоће тенком да убије комарца, а то не иде без много пропратне буке и колатералне штете. Исхитреном акцијом и изјавама, Ехуд Олмерт је затворио врата било каквој другачијој опцији осим масивној употреби оружаних снага. Окружење које Хамасу у потпуности одговара. У очима исламског света Шеик Насралах и његови следбеници тиме само потврђују исправност своје борбе против Израела.

У овом тренутку постоје два мишљења око акције Хезболаха, којом је све ово и започело као и о њеним глобалним последицама. Према једном, оваквом реакцијом Израела на отмицу два војника профитира и Америка. Ма колико то неочекивано било, и Американцима, на неки начин, иде на руку то што се дешава у Либану. Ужас Ирака и устанак у Авганистану падају у други план светског интересовања и тиме лакше омогућавају САД да убрза своју стратегију изласка из тих сукоба.

Друго мишљење је апокалиптичније и оглашава 12. јул. 2006. даном када је званично почео џихад. Према њему, то је кулминација синхронизованог устанка против "исламских архинепријатеља". Ове године борбе у Ираку су јаче него икада, Американци су под највећим притиском у Авганистану од 2001. јер су талибани у офанзиви и већ држе неколико градова. Покрет "Исламски судови" дошао је на власт у Сомалији, а Блиски исток поново ратује. По тој верзији, изгледа да је устао цео муслимански свет од Пакистана до Средоземног мора, и да се остварује Осамина визија уједињених муслимана у борби против "неверника".

Војнополитички аналитичар