Дневник једне труднице

"Кажи ми, кажи, како да те зовем. Кажи ми, кажи, какво име да ти дам?". Да, то је то актуелно питање ових дана у мојој породици, актуелније и од самих избора. О овој важној дилеми заседа готово читава фамилија. Маторци се мало занели, па смислили читав списак жеља. Једни би да се још нерођено унуче зове по прабаби или деди, а трећи по тетки, док би неки желели да дете искључиво носи краљевско име, док поједини чланови породице ипак навијају за косовски мит и чувене јунаке наших народних песама. Богами, озбиљно се захуктала ова полемика. Заседа округли сто витезова, без богзна каквог учешћа родитеља. Њих изгледа нико ништа не пита. Али, нека их, нека се надају! Муж и ја се само погледамо, смешкамо и намигујемо један другом, у фазону – "само се ви забављајте, ми већ имамо своје фаворите у рукаву". Једнога лепог дана само ћемо доћи из општине са личним папирима наше бебе на којем ће се наћи оно име о којем смо свих ових девет месеци маштали. Поштено, зар не? Ни по бабу, ни по стричевима, већ по родитељима најрођенијима.

Ма не љутимо се ми на наше ближње, таман посла! Они се заиста радују. Заправо, баш су слатки у својим маштањима. Нека баке и деке, ујаци и стричеви имају чиме да се занимају. Нека навијају, нека су инвентивни, нека своје дане испуне и неким другим садржајима! Ионако нам свакодневица и није баш много ружичаста. Уосталом, баш ме добро засмејавају својим предлозима. Понекад ми се чини као да сам се вратила на почетак прошлог века. Свакакви се ту предлози помињу: од Пантелије, Максимилијана, Персиде до Ангелине, Вида и којекаквих несвакидашњих имена. После овог бучног надвикивања следи осмишљавање надимака за наше мезимче. Фамилија на крају закључује да ниједно име није довољно добро, јер испадне да се од сваког имена може извести надимак који би могао, не дај боже, да наружи дете. Као да можемо од тога да га заштитимо! А и да нема тих лудих надимака, по чему бисмо памтили детињство?

И тако, док беба одбројава сате до своје свечане премијере, ни не слути каква му се имена "кувају". Кад би бебе умеле да причау, баш ме занима шта би нам рекле. Вероватно – "Ајде, маторци, не смарајте!" или "Баш сте старомодни, мени се то име нимало не допада" или "Фуј, нећу!"... И да ли смо и ми баш увек волели наша имена? Нисмо ли понекад потајно патили због њих јер смо желели да се зовемо тако једноставно, модерно, по именима наших идола?

Супруг и ја смо ових дана најбоље дипломате. Док у кући влада права хистерија због скорашњег доласка бебе, ми мирно ћутимо и не дамо се. Ни "а" да кажемо о ономе што смо осмислили. Пустићемо их да се издувају и да мисле да су победили, односно да су кумовали имену, а затим када се беба усели у наш дом одлучићемо само ми које име да дамо новом члану породице. Кум ће то, наравно, да потврди. Можда ће бебине очи саме рећи или осмех указати на право име...  Чекајте фамилијо, прво да видимо наше мезимче, да се упознамо са њим. А име ће једноставно доћи само од себе. За сада он је за нас само слатка мила беба са којом нон-стоп причамо као са одраслим човеком, преко стомака, као преко слушалице. И да знате да нам често одговара. Воли ту суптилну комуникацију. У томе је кључ – добра комуникација, толеранција и разумевање. Чини ми се да ћемо се супруг и ја ту добро снаћи. Толеранција нам је, као каквим политичарима, добро позната реч. А сада нас сви редом извините, тренутно смо обузети чином рађања. Затварамо радњу! Беба само што није закуцала на врата. А за њу се треба припремити. Љубав ту дефинитивно помаже.