Лојални партији или грађанима

Успешност функционисања локалне самоуправе највише зависи од два фактора. Први је одговарајућа организација децентрализоване државе и квалитетна управа на свим нивоима, а други је квалитетно вођство – локални лидери, односно кадрови. Широк опсег надлежности општина и градова неће по аутоматизму произвести жељене ефекте уколико недостаје квалитетно руководство и задовољавајући ниво образовања, информисаности и политичке културе.

Шта се дешава са општином или градом у одсуству једног од ова два фактора? Да ли у ситуацији слабо организоване и централизоване државе квалитетно вођство и агилност локалних политичара може да надомести овај проблем и доведе до развоја и напретка општине?

За успешно функционисање општине најпре је неопходна довољна сума новца у локалном буџету, и довољан део оног дела буџета којим општина може слободно да располаже. Овај неопходан (али не и довољан) услов интензивнијег развоја општине у Србији је веома угрожен.

Буџет Србије за 2009. годину износио је 699 милијарди динара. Од тога је за трансфере нижим нивоима власти планирано 73,6 милијарди, а само општинама и градовима (без АП) 40,7 милијарди. Дакле, свега око шест одсто буџета. С друге стране, изворни приход општина је око 23 одсто у односу на целокупни општински буџет. Упоредимо ли ове бројеве се европским државама, где је нецентрални јавни трошак у односу на укупни често изнад 30 па и 40 одсто, а изворни приходи општина преко 50 одсто укупног локалног буџета (општине скандинавских земаља чак 80 одсто изворних прихода) можемо закључити да су наше општине и даље у великој мери зависне од централне власти. Ипак, Србија са њеним ниским процентима као земља није изузетак.

Постоји, међутим, једна (нажалост) овдашња специфичност, а то је Закон о средствима у својини Републике Србије. Овај по Србију погубан закон онемогућио је општинама да слободно управљају својом имовином, и тиме је општина озбиљно угрожена као правно и економско лице. Донет је, сада већ давне, 1995. године из чисто политичких разлога, са мотивом да тадашња централна власт онемогући ефективно деловање локалних самоуправа, првенствено оних опозиционих.

По једном истраживању спроведеном 2005, дакле на десетогодишњицу примене овог закона, процењено је да су губици за градове и општине тада износили 1,3 милијарде евра, и то не рачунајући губитке по основу нереализованих инвестиција и више хиљада радних места. Тада је процењено да би свака наредна година примене овог закона донела још најмање 103 милиона евра губитка (извор: Резиме студије о економским последицама подржављења имовине локалне самоуправе, у Нацрту закона о имовини локалне самоуправе, Стална конференција градова и општина и ПАЛГО центар, 2005). До дана данашњег ово није решено.

Још једно проблематично решење када је у питању институционални оквир јесте актуелни изборни систем. Грађани гласају за странке, а не за кандидате и странке су власници мандата. А наше странке су прилично ауторитарне организације, зависне од воље централе и шефа. То је систем у коме популарност и успех посланика – одборника, односно локалног политичара више зависи од лојалности партији или њеном председнику него од заступања јавног интереса грађана. Ово доводи до политизације у локалним пословима и онда када би требало да доминирају искључиво принципи стручности и објективности и до обесмишљавања локалне политике која би требало да се заснива на такмичењу и што бољој понуди развојних програма.

Ово су само неки од примера који указују на неповољну институционалну организацију и односе са аспекта локалних самоуправа.

Магистар политикологије

Сутра:

Домети локалног лидерства