Јача лупа за политичаре

Догађаји, који су у последњих неколико седмица били повод неуобичајеног броја жестоких реакција новинарских или медијских асоцијација, указују на проблеме који немају само појединачни, него и општи значај. Највећи публицитет је, с разлогом, добио јединствен догађај у нашој пракси остваривања слободе изражавања – наш грађанин је, позивајући се на повреду те слободе, зајамчену чланом 19. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, тражио и добио заштиту Комитета за људска права УН.

Овај Комитет је почетком новембра 2005. године заузео став да је правноснажном пресудом нашег суда, којом је новинар осуђен за увреду, повређена слобода изражавања. Сада је наша држава обавезана да анулира пресуду, изврши реституцију казне и трошкова, плати накнаду штете за повреду права и да о предузетим радњама обавести Комитет.

Специфичну, парадоксалну или апсурдну ноту овом случају даје то што је, ових дана, исти новинар суочен са пописом имовине, ради принудног плаћања казне по сличној пресуди.

Слобода изражавања има изузетан значај за свако, а поготово за транзиционо друштво. Није претерано рећи да су остваривање људских права уопште, а слободе изражавања посебно, битни параметри квалитета демократске транзиције у једној земљи. Наравно, будући да је реч о феномену који је одавно прерастао националне границе, критеријуме за оцену квалитета треба тражити, пре свега, на међународном плану, посебно у пракси међународних институција за заштиту људских права. Међу њима су поменути Комитет УН и, за нас посебно интересантан, Европски суд за људска права, коме се грађани Србије све чешће обраћају.

Кључне речи у случају о коме говоримо – "увреда" политичара, јавна критика и штампа – упућују на бар два важна питања.

Прво, да ли постоји несклад између ставова међународних институција за заштиту права и ставова из наше националне праксе, када је реч о ограничењу права на слободу изражавања путем штампе, због повреде части и угледа других лица, нарочито политичара?

Полазећи од тога да се "заштита части и угледа" често (зло)употребљава за ограничавање слободе изражавања путем штампе, међународне институције су, тој слободи, кроз праксу, обезбедиле врло висок степен заштите. Још далеке 1986. у већ готово легендарној одлуци Европског суда, донетој у предмету Лингенс против Аустрије, на захтев аустријског новинара, осуђеног због вређања канцелара Бруна Крајског, суд је изразио следећи став: "Слобода штампе пружа јавности једно од најбољих средстава за откривање и формирање мишљења о политичким вођама. Слобода политичке дебате је у самој сржи концепта демократског друштва. Границе прихватљиве критике су, сходно томе, шире у односу на политичара него на приватно лице. За разлику од приватног лица, политичар се неумитно и свесно излаже анализи сваке своје речи и сваког свог дела, критици новинара и целе јавности и у томе мора показивати већи степен толеранције."

На основу оваквог схватања, суд је стао на становиште да у јавној критици новинар имао право да означи Крајског као "неморалног, нечасног, опортунисту најниже врсте", а да зато не буде изложен никаквим санкцијама. Ова и многе сличне одлуке које су уследиле, афирмисале су став да се за изнете вредносне оцене не може одговарати и да се њихова истинитост не мора доказивати. Може се доказивати само истинитост изнетих чињеница, али и у тим случајевима новинар може да се одбрани "искреном намером", доказом да је имао разлога да верује у тачност чињеница које је изнео.

Да ли je наша стварност у складу са овим стандардима? За почетак, добро је што можемо да констатујемо да су изменама кривичног законодавства учињени неки озбиљни кораци у правом смеру. Посебно елиминисањем деценијама присутне посебне, оштрије кривично-правне заштите политичких функционера, што је са становишта међународних стандарда, наравно, неприхватљиво.

Остале су дилеме да ли је требало радикалније ићи ка потпуној декриминализацији клевете и увреде, али су евидентни и примери промена у казненој политици, такође у жељеном смеру. Наравно, без обзира на резултате још нисмо на нивоу европских стандарда. И на законодавном и на правосудном плану треба улагати напоре да се раскорак смањи. Ако то понекад буде и под притиском одлука, нпр. Европског суда за људска права, будући да се то дешава и земљама са знатно дужом демократском традицијом, то не треба доживљавати као трагично, већ као корисно.

Управо то потенцира значај другог питања. Да ли смо као земља спремни да у вези са евентуалним одлукама, нпр. Европског суда за људска права, реагујемо на начин какав се од сваког члана међународне заједнице, тим поводом, очекује? Неспорно је да нисмо. Неспорно, јер ни десет месеци после поменуте одлуке Комитета УН, ниједна од обавеза наше државе није извршена, јер за неке нису створене правне, а за неке фактичке претпоставке. Треба то учинити без одлагања, а неспорно је и да следећу сличну одлуку не смемо дочекати на исти начин.

Повереник за информације