БОШКО МИЛОВАНОВИЋ

Овогодишње високе јануарске температуре ваздуха су додатно подстакле интересовање о актуелним променама климе. У жижу интересовања се ставља питање о узроцима тих промена. Чини се да је у широј јавности заступљенији (можда исувише антропоцентричан) став о пресудном утицају човека на климу. Такав утицај извесно постоји, али чини се да би он могао бити уочљивији на просторним целинама мањих димензија, односно микро и мезоклиматском нивоу.

У научном смислу, на глобалном нивоу, постоји одређени број "отворених" питања везаних за ову проблематику. Прво, треба имати у виду да се слика о клими одређеног простора, па и Земље у целини, стиче на основу података са метеоролошких станица. Међутим, око 70 одсто планете чини светско море, што значи да је огроман простор Земље практично "непокривен" осматрањима. Ово се поготово односи на јужну хемисферу где океани покривају 83 одсто површине, а лед додатних пет одсто. У осталих 12 одсто, део покривају пустиње или тропске кишне шуме са ретком мрежом климатолошких станица. Друго, станице са најдужим низовима се најчешће налазе у градским срединама, које су током времена претрпеле знатну урбанизацију, чиме је створен такозвани ефекат урбаног острва топлоте (нарочито изражен на северној хемисфери). Ако би се због дужине низова ослонили на податке са оваквих станица, или их збирно урачунали у промене на осталим станицама, због поменутог ефекта бисмо стекли погрешну представу о клими, односно климатским променама. Стога се чини да би за утврђивање актуелне промене климе на глобалном нивоу могли бити употребљени подаци сателитских осматрања. Иако не задовољавају дужину низа од 30 година, препоручену од стране Светске метеоролошке организације, ова осматрања су веома драгоцена јер се односе на планету у целини.

Према сателитским подацима NASA доступним на http://www.co2science.org/scripts/CO2ScienceB2C/data/temperatures/msu.jsp позитивна промена температуре у периоду 1979-2005. година је захватала 88,25 одсто површине планете. Интензитет пораста је највећи на северној хемисфери у појасу 80-90°N и од 60-70°N. Интересантно је да на јужној хемисфери, од 60-90°S, постоји негативан тренд температуре ваздуха, што се само по себи не уклапа у концепт антропогеног ефекта стаклене баште. Такође, потребно је истаћи да су на основу ових података, промене температуре у периоду 1979-2005. статистички значајне на око свега 50 одсто површине Земље.

У Србији такође постоје одређене регионалне разлике у погледу промене температуре ваздуха. Према резултатима које износе В. Дуцић и М. Радовановић у књизи "Клима Србије", у периоду 1951-2000. година, највећи пораст температуре су забележиле станице на истоку – окренуте Влашкој низији, као и делови Војводине (север) и северозападни део Србије. Међутим, у деловима јужне и у југоисточној Србији, јужно од линије Књажевац–Ниш–Куршумлија–Приштина, вредности линеарног тренда температуре ваздуха су негативне. Анализа сезонских декадних промена температуре ваздуха у овом периоду показује да су најизраженије позитивне промене у току летњих и јесењих месеци. Такође, разлике (између декаде 1951-1960. и 1991-2000) у зимским декадним температурама, у великом су делу централне Србије негативне. Наведено упућује на комплексност истраживања у овој области и потребу бољег разумевања интеракција у климатском систему, али такође и на непоузданост једностраног закључивања о узроцима савремених колебања климе.

Климатолог