Театар је мост ка миру

Од нашег специјалног извештача

ИСТАНБУЛ, августа – Нурулах Тунђер (1959, Ердиш, Турска), директор недавно завршеног Фестивала Простор театар у Истанбулу је уметник огромне енергије и заљубљеник у театар. Као дипломирани сценограф, али и костимограф и дизајнер светла, потписао је више од педесет представа за које је добио бројне награде у земљи и свету. Опробао се и као редитељ. Зеничани су га позвали да у њиховом театру режира текст Мемета Бајдура, једног од најзначајнијих и најизвођенијих турских савремених писаца, који је рано умро (1951–2001). За Бајдура је Орхан Памук написао да је "био један од најблиставијих театарских турских писаца чији ће сваки текст бити ишчитаван и чуван". Тунђер је режирао комад "Закувај, па умри", црну комедију о животу и смрти. На фестивалу у Истанбулу играна је у башти велелепног летњиковца. Тако је директор Фестивала који се одржава већ три године освојио још један, лични простор. Специјално за "Политику", Тунђер говори о фестивалу, уметности театра и његовој сврси.

● Да ли сте задовољни управо завршеним, Трећим фестивалом?

– Како да не будем задовољан када смо од првог фестивала до овог успели да доведемо готово три пута више учесника: 24 групе из 21 државе, а окупили смо близу 400 уметника. Иако смо ове године добили милион долара за фестивал, нисам задовољан како су га наши медији пратили. И те како нам је важно да што више људи дође на представе, јер ми не наплаћујемо улаз. То је вероватно једини фестивал где је улаз потпуно слободан. Зато сам преузео улогу новинара, одлазио на телевизију, говорио и пропагирао.

Ви сте и селектор. Други пут сте позвали Београдско драмско позориште које је учествовало и на првом фестивалу, а ту су и представе из земаља бивше Југославије. Каква је Ваша селекторска концепција? Јер, видели смо представе и пучког театра али и високо софистициране попут оних на текстове Елфриде Јелинек, Достојевског, Молијера, Шекспита...? 

– Мени у селекцији помажу још четири особе из фестивалског одбора. Следеће године доћи ће представе из земаља које никад нису биле на фестивалу, али ћемо позвати поново и представе са Балкана. Међутим, после петог фестивала смањићемо број гостујућих представа али ћемо правити копродукције.

● Представе се играју једанпут, ретке су са два извођења. Колико се то исплати, с обзиром на то да су овог пута дошли велики ансамбли са по више од четрдесет људи?

– Нама је важно да стичемо нове пријатеље, а за право пријатељство не постоје критеријуми. Пријатељство се не може мерити новцем! Ово није фестивал трговине или бизниса. Јер, и ми радимо, али и они који долазе на фестивал раде са пуном подршком и разумевањем. Ми не плаћамо хонораре ни пут извођачима, они сами сносе те трошкове. Плаћамо све трошкове овде, у Истанбулу. Пошто сам директор и Градског театра Истанбула, који има 700 запослених и десетак сценских простора, имам велику подршку градских власти. Наша је брига да сви буду задовољни и да буде што више гледалаца, и то не само становника Истанбула него и оних који долазе у наш град. Бесплатне улазнице су први и основни циљ овог Фестивала, јер Истанбул има много разних фестивала, али ми радимо за публику.

● А сведоци смо да она са великом пажњом прати представе чему, наравно, доприноси и симултани превод на турски језик.

– Турска публика познаје театар и воли да иде у позориште. У Истанбулу има 47 позоришта различитих репертоарских профила и имамо елитну публику. Међутим, сада у августу, половина становника Истанбула је изван града, на годишњем одмору. Али, овде има доста мањина, па је фестивал и за њих прилика да виде представе из својих земаља – Босне, Македоније, Србије, Хрватске, Словеније, из арапских земаља, Русије, из Африке… Овде је готово читава планета, овде се, уосталом, спајају Европа и Азија. Изузетно нам је драго што нас светски медији прате. Готово свака трупа доведе и новинаре из своје земље. Сада ће све бити лакше јер је Фестивал добио свој идентитет. Ове године мото фестивала био је мир, борба против рата и спознаја да смрт сваког чека, она је део сваког од нас. Зато је концепт Фестивала да се гради мост ка миру, да се упознају и зближе различите религије, културе и језици.

● Приметно је да нема представа из великих европских земаља – Британије, Француске, Немачке, Италије…?

– То је намерно учињено зато што наша публика исувише добро познаје њихове театре. Они учествују на старијем фестивалу од нашег, на Истанбулском позоришном фестивалу који постоји 14 година. Ове године били су Питер Брук, Пина Бауш, Терзопулос… Њихови су хонорари огромни, то је јако скуп фестивал, цене карата су од 70 до 100 евра. Ми радимо нешто сасвим друго. Хоћемо праву позоришну публику, ону која воли и разуме театар, а не ону која долази само зато што има пара и жели да се покаже, да буде виђена.

● Ви сте и директор Градског позоришта. Какав је његов

– Играмо светску класику и домаће текстове. Ове године играмо и "Буре барута" Дејана Дуковског. Наш театар је један од највећих у Турској, али што је веће позориште већи су и проблеми. Наш је театар "локомотива" турског театра. Желим да позовем редитеље из балканских земаља, јер се мени њихово позориште више допада него европско. Има у њему много више емоција и хуманости. Балкански простор је увек био некакав велики хаос, а театар је излаз из њега. Тако бежећи, ствара се позоришна уметност. Зато мислим да наша сарадња треба да буде још интензивнија, да размењујемо уметнике, и то не само на фестивалима. А пошто ће Истанбул 2010. године бити европски град културе, ми се већ сада спремамо за тај велики догађај.