Часовник над градом

Сахат-кула постала је препознатљив симбол града Херцег Новог. Готово да нема сувенира на коме није утиснута ова кула са сатом што времену узима меру.

Јединствена по својој архитектури Сахат-кула постала је стална мета фоторепортера, неизбежан је мотив на платнима бројних сликара. О њој су писали познати књижевници и песници. Нема туристе који се није фотографисао на степеништу испод сата.

Испред овог торња, како су га некада називали стари Новљани, налази се Градски трг, омиљено састајалиште мештана, али и туриста који уз кафицу претресају најновије актуелне догађаје у граду и шире. Због тога је често у јутарњим сатима на том месту тешко наћи слободну столицу у једном од неколико кафића који су се сместили испод Сахат или Сат куле.

Око ове надалеко чувене куле све је сређено и дотерано. Сат показује тачно време, али не откуцава сате, пошто је стари механизам замењен електронским. Откуцаји сата на кули сада недостају многима, па са сетом мештани кажу: "Тора је нема".

Познати песник Душан Костић је у тексту "Часовник над заливом", објављеном у "Политици" 1965. године пишући о Фелићију Петронију, који је тада одржавао сат, навео да је овај часовничар пола века провео другујући са овим сатом. "Своје најлепше године и много касније, све до јуче провео је у непрестаном бдењу над градском уром. Она је била изложено огледало његовог урарског знања и способности, његове еснафске савесности", записао је Костић. Овај песник је написао да је Петрони понекад имао непријатности, посебно када голуб слети на казаљку и сат стане и показује погрешно време.

Све до 1995. године казаљке сата покретале су се уз помоћ дугих полуга. Заправо, један већи тег покретао је механизам састављен од три точка и он је оглашавао сате. Док је други мањи тег покретао сам часовник. Навијао се једним витлом, попут курбле за аутомобиле, односно њиме се на дрвене ваљке намотавала ужад са теговима. Два су цифраника – један је окренут према западу, а други према истоку.

Испод ове куле живот циркулише даноноћно, о чему је писао и херцегновски књижевник Марко Цар. "Десно од чаршије, под негдашњом градском капијом, подиже се назупчана Сахат-кула, на којој се вије општински барјак", наглашавајући да је простор око куле посебна чаршија и да је то "најоригиналније и најживље састајалиште, право срце вароши Херцег Новог".

Занимљиво је истаћи да су се на месту атрактивног и сада лепо уређеног Градског трга налазили дудови, који су давали црне плодове, а испод и около њих је била тржница са столовима и пижулима.

Кратак осврт на историју ове Сахат-куле сеже у далеку прошлост када су тим крајевима владали Турци. Они су саградили Сахат-кулу о чему постоји запис на арапском језику који се налази лево од главних градских врата. "Ову јаку кулу, по наредби султана Махмуда, подиже 1078 – 1667. године Мустафа ага, послужитељ у султановој џамији". Сахат-кула је саграђена три године пре него што је Херцег Нови походио чувени путописац Авлија Челебија.

О својим запажањима о Старом граду овај путописац је записао "да је клима јако пријатна, становништво је добро и говори босански, српски и латински". Он је наденуо име једном кутку града, садашњем спортском кошаркашком игралишту, Караточ или Црно камење о којем је оставио своје забелешке.

"У заливу се налази Караточ велико као купола од хамама. Лађе много пута ударе у то камење и поломе се. Али, чудом божјим то камење чува град од непријатељских бродова. Ово пристаниште може да прими на стотине лађа", записао је Челебија.

Из турског времена сачувани су називи појединих делова града, попут Карача, Јокмегдан, Беговина, Лонџа, Татар башта, Диздарица.

Приликом обележавања 600-годишњице оснивања града, 1982. године, испод Сахат-куле постављен је барељеф, оснивачу града босанском краљу Твртку I Котроманићу. Испод барељефа су два натписа – први је писан босанчицом, а други нашим данашњим писмом. Текст писан босанчицом узет је из повеље краља Твртка писане Дубровачкој републици. Текст натписа на кули гласи: "И тада позвах у помоћ Господа Бога и светога великомученика и архиђакона Стефана и у име његово сазидах град на реченом мјесту, и дадох му име Свети Стефан. И бјеше извољело краљевство поставити ми ту станицу и да буде трг за продају соли". Други текст чини целину са рељефним обележјем: "Твртко I, краљ Сербљем и Босни и Приморју и Западним странама, удари темеље овом граду месеца маја 1382. Даде му име Свети Стефан, али се оно не одржа. Садашњим назив – Херцег Нови оста граду по Херцегу Стјепану Вукчићу Косачи који је у њему имао свој двор, где је умро године 1466".