Муке са стратегијом

Шта са новцем од приватизације? Да ли је "Пакет плус" партијска или државна иницијатива? Да ли је за Србију најбоље да постане нова Ирска, како мисли једно министарство, или је можда боље да постане нови Сингапур или Тајван, како мисле у суседном министарству?

Ирски модел заснива се на слободној трговини и ниским порезима, што чини основу привлачења капитала на "ирски начин". Ирска је део енглеског говорног подручја па је због језика и релативне близине Америке атрактивна англосаксонским компанијама. Свега четири милиона становника ослања се на моћну дијаспору од преко 60 милиона људи. Коначно, Ирски "бум" је почео тек њеним уласком у Европску заједницу 1973.  године.

Модели у југоисточној Азији, међусобно слични, заснивају се на привредном расту кроз индустријализацију и извоз. Стратегија се ослања на марљивост грађана, малу личну потрошњу и високу стопу штедње, као и на инхерентну склоност консензусу кроз препознавање колективног интереса. Раст се најчешће подупире потцењивањем вредности локалне валуте, заштитом домаће индустрије колико год се може и одличним образовним системом. Овом моделу помаже и када су режими ауторитарни, бар у првим фазама развоја.

У актуелним српским расправама о стратешким питањима има, назовимо то тако, много спонтаности. Стратегија и спонтаност не иду баш руку под руку. Србија се мучи са стратегијом развоја – највише зато што је нема.

Коалиционе владе у транзиционим државама, и не само у њима, најчешће личе на интересна удружења странака. То је лош амбијент за формулисање дугорочне политике, поготово стратегије развоја, поготово у кризи која се еуфемистички назива транзиција. Од кога учити и шта Србија може да научи из туђих искустава?

Најуспешнији модели развоја без премца су у југоисточној Азији. Већ поменути  модели само су примена јапанског искуства и стратегије развоја у чијем је формулисању пресудну улогу имало Министарство за међународну трговину и индустрију (скраћено према енглеском називу – МИТИ). Ово "супер" министарство је формирано 1949. и трајало је до 2001. године, када је реорганизовано у Министарство економије, трговине и индустрије.

Свој звездани период МИТИ је имао од педесетих па до средине седамдесетих година двадесетог века. У периоду од неких двадесет пет година, друштвени производ Јапана је растао по фантастичној стопи од преко осам одсто  годишње. Касније, како је  јапанска економија улазила у зрелу фазу развоја и захтевала све мање активног вођења, улога МИТИ-ја је опадала.  Међутим, доктрина привредног развоја, концепт дугорочности, као и технике у процесу планирања које је МИТИ развио, примењују се у Јапану и данас.

Неки критичари сматрају да је улога МИТИ-ја у развоју Јапана прецењена и митологизована. Све и да је тако, неспорно је да се јапанска привреда развијала под снажним утицајем и вођством овог министарства, као и да је пресликани јапански модел био кључни фактор јачања југоисточне Азије.

Иако је социјални, психолошки и политички амбијент Србије драстично другачији од онога у југоисточној Азији, имало би се шта научити од Јапанаца и МИТИ-ја. Овде није реч о самој стратегији развоја, већ о начину на који се до стратегије стиже.

Привредни развој није спонтани процес и тржиште само од себе неће решити ништа. Развој се планира и мора постојати јасно дефинисан центар и институција која то ради. Најлогичније је да се та улога додели једном, али само једном, владином министарству. Успут, то никада није министарство финансија које је претрпано великим бригама друге врсте.

Посао стратешког планирања јесте спор и мукотрпан и не трпи пречице. Технике планирања и вредновања развојних алтернатива морају се стрпљиво развијати. Процес захтева систематске консултације и културу дијалога. То подразумева тегобно усаглашавање  супротстављених интереса различитих региона, привреде и непривреде, послодаваца и радника, увозника и извозника, индустрије и аграра итд.

Када је о техници реч, најбоље је и најбрже ослонити се на постојећа искуства и праксу југоисточне Азије. Потом у ходу, боље спорије него брже, прилагођавати модел српским потребама, без превише инсистирања на домаћим специфичностима.

Важно је смањити број постојећих министарстава на најмању могућу меру. Када је министарстава мање, број конфликтних тачака се смањује и политика се лакше усаглашава. Јапан, на пример, има десет министарстава, а Србија седамнаест.

Рационалнија организација и структура министарстава неће решити проблеме недостатка идеја, некомпетентности, бахатости, или пренаглашених ега. Добром структуром и јасном расподелом компетенција, међутим, смањује се број проблема и ствара бољи оквир за функционисање државе и привредни развој.  У таквом амбијенту, уз јасну стратегију, "кадрови који решавају све", могу понешто и да реше.

Финансијски консултант и публициста