ДУШАН ВАСИЉЕВИЋ

Последњих деценија, а последњих неколико година посебно, промене у глобалној клими су очигледне чак и за појединце којима то није непосредна струка. Све више  прелазимо у климатски период од "два годишња доба", где не постоји јасна разлика између зимског и летњег периода. Све су чешћи климатски екстреми – невероватне хладноће, орканске олује или дуготрајне суше и врућине, врло често у време и на местима која су сасвим неуобичајена.

Тумачења ових појава се крећу од оних да им је узрок искључиво људски фактор, до тога да су глобалне климатске промене само део природних процеса и осцилација каквих је било и у далекој прошлости. Истина је, највероватније, негде између ове две крајности. Тачно је да је током милиона година постојања планете било великих промена климе али је до њих долазило постепено и у знатно дужим временским интервалима од више миленијума, када су се биљне и животињске врсте мењале и прилагођавале променама, те тако успевале да опстану. Изузетак су катаклизме планетарних размера, каквих је такође било. Претпоставља се, на пример, да је до изумирања диносауруса дошло услед нагле промене климе условљене ударом огромног метеора у земљу. Међутим, спонтаних промена у року од сто или две стотине година нема. То јасно указује да деловање људске врсте има велики утицај. Чињеница је да нагло отопљавање атмосфере планете коинцидира са убрзаним развојем људске заједнице, интензивним  растом индустријских активности и експоненцијалним повећањем броја људи на земљи у протекла два века.

Процењује се да је у протеклих сто година просечна температура атмосфере порасла за око 2^оЦ. Последице тога су топљење поларних капа, подизање нивоа мора али, пре свега, промена правца кретања ваздушних струја на глобалном нивоу.

Већ у другој половини прошлог века, нарасла је свест о томе да људска врста утиче на све веће промене климе. Договор 189 земаља је довео 1994. године до ступања на снагу Конвенције УН о климатским променама, а 1997. године је сачињен тзв. Кјото протокол (ступио на снагу 2005), споразум којим су се земље потписнице обавезале да ће до 2012. године смањити укупну емисију гасова стаклене баште, пре свега СО2,  за просечно пет одсто у односу на референтну 1990. годину.

Убрзани индустријски развој чини да годишња потрошња енергената, пре свега угља, нафте и гаса добија забрињавајуће стопе раста, што условљава појачану експлоатацију енергената, али и знатно повећану емисију гасова стаклене баште. Највеће загађивање долази из индустријског сектора и транспорта. Страх да би прихватање обавеза из Кјото протокола, у смислу неопходног смањења емисија СО₂, условио застој у развоју, разлог је одбијања неких земаља да прихвате и ратификују овај важан међународни споразум.

Да би се такав један проблем решио, потребно је да постоји свест о његовом постојању, воља да се проблем превазиђе и начин како решење да се спроведе.

То није ни брз ни једноставан процес и он подразумева промену начина размишљања и схватања сопственог окружења, где је општи интерес испред личног и где се до заједничког циља стиже деловањем сваког од нас понаособ – а то почиње од сопственог прага....

Директор Сектора за политику животне средине и економска питања Мисије ОЕБС у Србији