Чекајући своју улицу

Село је село, велеград је престоница, а оно између је паланка и касаба (некад), провинција (данас). Но, не дâ се провинција, упиње се да побегне из Кикићеве Провинције у позадини, па упркос „паду индекса производње“, расту евра и цена, харању „беле куге“ и „перманентној бици за демократизацију“, провинција има свога писца.

Писац из провинције, на промоцији нове збирке, за стереотипно новинарско питање, има спреман клише-одговор: „Ма никако, врева велеграда би ме само деконцентрисала; стваралаштво је чин суочавања уметника са тишином; сетите се Јасне Пољане“. Потом, сам и помало пуст, признаје себи да су Толстој и Шолохов изузеци који потврђују правило да се ближи ватри боље греје, да је његов одговор новинару покушај успављивања вазда будног комплекса, мазохистичко чепркање по рани погођене таштине.

Песник из провинције може, кад год пожели, да објави своју збирку: напише песме, спреми новац и – готово. Мало је од хиљаду наших издавача оних који ће му одбити понуђени новац. Платиће и дежурне рецензенте за гарантовано лепу препоруку, у импресуму ће писати да је тираж хиљаду примерака, а уистину ће бити пет пута мањи; коштаће га и промоција у завичајном граду. Али, књига је ту.

Писац из провинције редовно шаље песме и приче на бројне књижевне конкурсе. У 90 одсто случајева, награда је – диплома. Потребно је само да издвоји коју хиљадарку за рам. Уз то, шаље своје радове књижевним листовима и часописима. Објаве му, није да не објаве, али редакцијâ које пошаљу хонорар је мање од прстâ на једној руци. Каткад, мада ретко, позову га у групу песника која ће отићи до Сент Андреје или Темишвара – да наш живаљ тамо чује „матерњу мелодију језика“, како је М. Настасијевић назва. Превоз, преноћиште и храна обезбеђени. То је имао и код куће, али... Питао сам, недавно, вођу једне такве групе колико би га, да ју је повео, коштала трећеразредна певачица која је управо „дефинитивно објавила први албум“.

Провинцијски писац сам продаје своју уметност, нуди своју робу да некако поврати делић уложенога. Мора, није ни Хорације ни Вергилије па да има свога мецену, није ни древни дворски песник кога је источњачки махараџа плаћао са онолико ока злата колико је ока тежак. А кад паре од продате збирке утопи у ракију, пред гостима провинцијске кафане цитира Гомбровича: „Ништа сам, и зато себи дозвољавам све!“ Прети одласком, изолацијом, скандалом, штрајком глађу. Не хаје провинција, јер зна: она може без њега, он без ње не. Но, сва га срџба прође кад га провинцијски угледник потапша по рамену, честита му нову књигу, купиће му свакако пет-шест „комада“. И захваљује му што се, ето, и он, песник, труди (угледнику је то свакако плаћен посао) да се о њиховом граду шири добар глас.

После тога, провинцијски писац поверује да ће, једном у свом граду, имати улицу са својим именом и надмоћно се смешка онима који много боље живе од њега, а никад у свом граду неће имати своју улицу.

новинар и писац