Не-слободно тржиште

Никада нисам волела употребу присвојних заменица у животу, и у односима с људима. Па сам тако презирала потребу да се има „мој“ фризер, „моја“ козметичарка, „мој“ педикир, „мој“ месар... па још и „моја жена“ за сир и кајмак, „жена“ са „домаћим“ јајима, те „жена“ за велико спремање... Довољно је било рећи „жена“ или „моја Деса“, па је тиме било све речено; означен положај и статус, извршена подела улога, право, својина... ,,Сир само купујем код моје Десе суботом“, или „донеће ми моја Јаворка тазе... морам да пожурим да не оде“, слушала сам пријатељице. Ја сам куповала углавном у самопослузи кад ми и шта ми затреба. Од када сам престала да имам рођаке са села који праве сир и кајмак, и од када је ишчилео онај лепи обичај да ти када пођеш за Београд „уреде“ једну коку, нисам веровала у „домаће“ и „тазе“.

Гледала сам пријатељице како своје ,,жене“ ословљавају са „ти“, а и оне њих, запиткују једна другу о укућанима, је л' „мали“ дипломирао, како свекрвин „шећер“... Не могу рећи да ми то понекад није деловало симпатично и, што би се рекло, људски и топло, иако преко тезге, али ја једноставно нисам имала смисла за ћаскање, па ми ни интимизирање по пијацама није ишло од руке. А није да није било оних који би ми рекли „овде сам сваки дан“ на тој и тој тезги, а ја после само гледам да је некако заобиђем. Јер, ако сте два пута случајно код једне жене купили ротквице или броколи, већ ће вас следећи пут питати је л' вам муж воли папричице... Но, с времена на време тај се мој став показивао као крајње непрактичан, нарочито у време општих несташица, када сам се присећала оних прича моје мајке о куповању „испод тезге“, али узалуд – остадох заувек без „моје Десе“ и „моје жене“, а и без домаћег и тазе.

Ни са фризеркама и козметичаркама нисам прошла боље... својатање ми није ишло од руке. И тако док су моје пријатељице у фризерају за једну цену добијале два третмана (фризуру и савет), ја сам завидела холивудским глумицама, не на фризурама, него на личним психијатрима.

Када се окућих постадоше актуелни мајстори. „Је л' имаш некога за веш-машину, не испушта воду“ или: „Црко ми бојлер, је л' имаш некога?“. „Неко“ је обично био мајстор за све, некада домар, кућепазитељ, а касније „неко“ из комшилука, пензионер, наставник с малом платом, или једноставно неко ко воли да „чепрка“, а и воли да попије коју. Ове „неке“ је обично препоручивао председник кућног савета. Плаћало се „колико дате“, што је обично значило да га преплатите, јер нико не би да се брука за мале паре.

После интервенција онога „ма, нема проблема, комшинице“ обично сте морали ипак да зовете правог мајстора (оног „неког“ од комшије или пријатеља), тај је имао тарифу, али никада нисте добијали рачун. Ако сте се и усудили да га потражите, могли сте одмах и да се постидите, јер мајстор вас је у ствари штедео: „ово вам је цена без ПДВ-а, ако пишем рачун морам да додам ПДВ“, а ви само одмахнете. Правило је било и остало да имате „препоруку“, јер мајстори из огласа су могли да вас одеру а да не можете да се пожалите макар оном ко вам га је препоручио.

Једина њихова предност била је у томе што долазе одмах, на све друге: „моје“ „твоје“ „наше“ и „неке“, морали сте да попричекате, просто то им је у опису посла – ако ти требам а ти ме чекај „ја ћу сигурно доћи, само ме чекај дуго“, тако некако је гласила та песмица. Но, временом како су кућни апарати старили и цркавали, ви ипак схватите да треба да имате свог мајстора бар за електрику, па је тако тај нечији и тај „неки“ постајао и ваш. „Неки“ је сада постао „онај наш“.

Како се техника усавршавала, и стигли компјутери, фамилија се проширивала још за једног „неког“ „нашег“ или „мог“. Одмах после првих како-тако успешних корака с компјутером настаје оно познато: „имаш некога, полудећу нестао ми документ...“ или „дај, молим те, пошаљи ми оног твог црћи ћу, изгледа црко ми компјутер, екран ми скроз црн...“. И тако од прилике до прилике, док вам једнога дана тај „неки“ не каже: од сада ћу ја да вам одржавам компјутер, не може по њему да вам прчка свако, лепо позовете мене... ја сам од сада „ваш“... И схватите – дошла нова ера у тржишним односима.