Снежне мећаве су коначно донеле невоље Западној Европи, ми смо се у другој половини минуле недеље заогрнули зимским капутима, а обрадовале су нас и беле пахуљице… Усред зиме враћа се зимско време. Разлог да утихну приче о климатским променама и глобалном загревању? Јесте и летос и јесенас, и око Божића, било много топлије него што би требало да буде, али и са причама о доласку нове климатске апокалипсе се баш претерало? Било би добро да је тако, али, нажалост, није. Биће још зиме, и биће још зима. Али климатске промене су прошле године постале чињеница која је с великим разлогом доспела у сам врх глобалног дневног реда. Судећи по почетку 2007, ту ће и остати.

Прву потврду за то дало нам је редовно годишње окупљање пословне елите света у швајцарском зимском одмаралишту Давосу. Мањак снега тамо, у време када би требало да га је превише, послужио је као метафора која је указала да отопљавање није само празна прича, већ и реална претња, која је досад најчешће игнорисана, али која одсад мора да се третира у истој равни са тероризмом, кризним жариштима и крхком енергетском сигурношћу.

Чак ни председник Буш, у чијим венама тече више нафте него крви, није могао а да не помене "озбиљан изазов глобалних климатских промена" у свом најновијем говору о "стању нације". Канцеларка Ангела Меркел, тренутни лидер ЕУ, повукла је, међутим, потез више: заложила се да Европа, смањивањем за 30 одсто количине штетних гасова које испушта у атмосферу у следећих десет година, пружи глобални пример и инспирацију у напорима да се помогне оболелом пацијенту – Земљи.

Научници су већ рекли своје, и према једној констатацији која се ових дана могла прочитати у британској штампи, већи научни консензус око једног питања постоји само кад је реч о Њутновом закону гравитације. Најједноставније речено, дијагноза је следећа: у природи постоје циклуси климатских промена, али се, од почетка индустријске револуције, у то умешао човек. Сагоревањем фосилних горива (угаљ, нафта…), у атмосферу је избацио хиљаду милијарди тона гасова који су, изазивајући "ефекат стакленика", Земљу загрејали за додатних 0,6 степени, са изгледима да до краја века ово повећање буде три, а можда и четири степена. А разлика у просечној температура данас и у ледено доба, само је шест степени…

Другим речима, ако наставимо на досадашњи начин, завршићемо на другачијој планети. Може ли се нешто учинити? Сигурно је да може, али је проблем – велики јаз између могућег и реалног.

Климатске промене су, наиме, глобалне, али се највише осећају локално. Нас овде сигурно не погађа много што се топе ледници на Тибету, што су медведи у Шпанији одустали од зимског сна, што је нестало једно острво у Бенгалском заливу или што се смањује арктички лед – али је бар неке овде засврбело што нема довољно снега на Копаонику. Инвеститори који су наумили да од Старе планине направе зимски туристички рај можда већ стављају прст на чело због прогноза о скорој економској пропасти алпских скијалишта. Они који обделавају земљу већ дуго су забринуто загледани у белином непокривене озиме усеве. Не може се бити равнодушан на прогнозе о томе да ће значајни делови Србије постати полусушне области.

Ове године ће бити јасније да ли ће бити глобалне политичке слоге да се нешто учини поводом прегревања планете. Проблем је у томе што непопуларне одлуке, чије ће се благодети осетити тек у будућности, треба да доносе они који имају у виду своје данашње рејтинге и сутрашње нове мандате.

Задатак је, пре свега, један џиновски цивилизацијски изазов, јер треба демонтирати досадашњу парадигму развоја која подразумева да се штета прво направи, а тек онда отклања. Допринос глобалном загревању, уосталом, даје наиме свако од нас: кад троши струју, греје стан, вози ауто, користи авион, аутобус или воз…

Лањски снегови – и бели сметови мога детињства, педесетих и шездесетих на периферији Београда – само су успомене. А моја деца ће причати својој о зимским радостима санкања – уз дискретни шум еркондишнера.