Све више жена се одриче потомства

Скоро једна од пет Американки оконча свој период плодности без деце, што је дупло више у односу на седамдесете године, када је тај однос био један према десет. Одрицање мајчинства порасло је код свих расних и етничких група различитих образовних нивоа, док је такав тренд у протеклој деценији нешто мањи код жена вишег социјалног статуса, показују резултати америчког истраживачког центра „Пју”.

Жене које се никада нису удавале и даље су на врху лествице оних које се одричу материнства, мада је све више и оних које то свесно не желе, иако су у стабилном браку или су то биле у неком периоду свог живота. Подаци потврђују да се 2008. године чак 1,9 милиона Американки, старосне доби 40–44 године, свесно лишило рађања, што је троструко више у односу на 1976. када је тај број износио 580.000.

Током неколико протеклих деценија, ставови о одрицању материнства постали су све прихватљивији. Све је мање оних који сматрају да партнери без деце воде „празан живот” и да су деца централно упориште срећног брака. Тако је 1990. године њих 65 одсто тврдило да су деца услов успешног породичног живота, док је 2007. године исти став заступало 41 одсто испитаника.

Америчка јавност је подељена у мишљењу да ли су такви подаци алармантни када је реч о друштвеним и демографским кретањима. Док 46 одсто њих сматра да је реч о индивидуалном избору, који не мора бити ни добар ни лош, знатан број Американаца, чак 38 одсто, истиче да је такав тренд веома лош, посебно када се имају у виду упоредни подаци са другим развијеним земљама. Тако је, према подацима Организације за економску сарадњу и развој, Америка међу првим земљама према броју жена које се свесно одричу рађања. Када је реч о старосној групацији жена од око 40 година, Америку претичу Велика Британија, Финска и Холандија, а следе је Италија, Ирска, Шпанија, Норвешка, Данска, Белгија, Шведска, неколико источноевропских земаља и Исланд.

У земљама у транзицији, поред наведених, један од најзначајнијих фактора одрицања или одлагања материнства сигурно је и материјални. Ако се узму у обзир статистички подаци да је плата у Србији око 300 евра, да више од половине пријављених на бироу у Београду управо чине жене, да се на запослење у просеку чека 49 месеци, а да припаднице „лепшег пола” скоро 17 одсто мање зарађују од мушкараца за исту врсту посла, намеће се питање колико је љубави, одрицања и храбрости потребно да се донесе одлука о рађању.

З. Карановић