Стратегијски циљеви одбране

Министарство одбране је јавности учинило доступним текст Нацрта стратегијског прегледа одбране Републике Србије и дало га на јавну расправу. Рад на овом документу започет је пре више од годину дана, а очигледно се до њега није лако дошло. Основни проблем био је недефинисаност државне заједнице, који је силом прилика решен. Било је и других проблема: у делу јавности створено је уверење да нам војска и није потребна, познат је конзерватизам дела војног кадра и сл. Ипак, уз одређене компромисе, овај важан документ је завршен.

Општи утисак након првог читања јесте да је - реалан. Иако је величина Војске минимална, на доњој граници довољног, то није оно што треба да брине. Нешто друго је много важније. Овде се не ради о томе да Војска неће остварити оно што је зацртано него да држава и кад нешто обећа и усвоји уме да не испуни.

Генерално и поједностављено речено, да би се водио рат (користила оружана сила) потребни су: добра стратегија, савезници, паре и војска. Да бисте ушли у било какав оружани сукоб с изгледима на успех морате имати све ово. Најбољи доказ за поменуту тврдњу јесте 1999. година. Ушли смо у сукоб практично без стратегије, пара и савезника, само с Војском. Да нам се 1999. година не би поновила, држава и политичари морају обезбедити савезнике, новац и дефинисати јасну и спроводљиву стратегију. Реформа система одбране није само реформа Војске и Министарства одбране већ и промена односа државе према Војсци.

Наивно је веровање да ће унутрашње напетости које захтевају оружано деловање (тероризам, побуне илегалних оружаних група, национални и верски екстремизам и сл.) решити само полиција. Без обзира на то колико то некоме лоше звучало, војска је значајан елемент одвраћања и сузбијања унутрашњих оружаних и других екстремизама. Додајмо томе и опасности у случају разних природних катастрофа и индустријских несрећа. Војска није опасност по демократију ако се њоме управља у интересу грађана и државе, а не партије(а) на власти.

Савезништво је интерес. Не треба имати предрасуде ни према коме, па ни према НАТО-у, али ни према другима (Кина, Русија, суседне државе). Треба водити рачуна да тај однос, по мери снаге и моћи, буде ипак двостран. Да даш, али и да добијеш. Политичари морају обезбедити да добијамо савезнике.

Трећи, можда најважнији, чинилац за добро организовање и функционисање система одбране јесу, просто речено, паре. Држава сиромашна, привреда се тек опоравља, а сви траже паре од њих. Како наћи новац за Војску? Одговор је познат - из вишкова "војне" имовине, али и рационализацијом државне администрације и прерасподелом буџета. Војска мора да добије "жив" новац за реформе, и то што пре, а држава нека се намирује од продаје поменутих вишкова имовине.

Да би привукла људе да се пријаве у професионалну војску држава мора да јасно дефинише шта тражи и шта даје. Не сме више да обмањује ни садашње ни будуће професионалне војнике. До сада је држава "говорила" (кроз законе): добићеш стан, а не добијеш га; плата је најмање три до пет просечних плата у привреди, а није; пензија је 85 одсто плате, а није. Свакоме ко хоће да буде професионални војник мора бити јасно колика му је плата, колика ће му бити пензија и посебно шта мора урадити да је заслужи. То што се за Војну академију пријавило свега 25 кандидата од којих само три задовољавају услове - срамота је државе, не Војске.

Савремена професионална војска не ратује само због добре плате. Плате у армијама НАТО-а су, супротно уверењу многих наших војника, релативно скромне. Тамо држава од војника много тражи, али и даје осим плате и: смештај (скроман), образовање, преквалификацију код одласка без права на пензију, пристојну отпремнину, а неке и приоритет пријема у друге државне службе (полицију, царину). У већини тих земаља пензије су најјачи мамац. У односу на цивилне оне су врло солидне.

Српска војска је почетком 20. века у организационом смислу била модерна војска. Боља од Турске и Аустроугарске. Зато их је и победила. Држава је улагала у њену модернизацију, обуку људи, опрему и инфраструктуру. И ФНРЈ је средином педесетих година реорганизовала ЈНА тако да је организационо била врло слична тадашњим армијама НАТО-а. Имамо и лоша искуства Југославије из осамдесетих и деведесетих година минулог века. Време је да на тим искуствима и с јасном визијом будућности и ми направимо корак напред.

Магистар војних наука, пуковник у пензији