Брехт у Бањалуци

Позната редитељка Мира Ерцег ради Брехтову "Мајку Храброст" у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци. Пробе представе почињу данас са занимљивом глумачком екипом: у насловном лику појавиће се првакиња ХНК у Сплиту Ксенија Прохаска, сарајевски глумац Миралем Зупчевић игра свештеника, а Новак Билбија из Новог Сада кувара. У осталим улогама се појављују претежно млади и најмлађи бањалучки глумци.
Премијера ће бити изведена 18. октобра у Бањалуци, а два дана касније на сарајевском МЕСС-у који је копродуцент пројекта на иницијативу Дина Мустафића.
Мира Ерцег је са скепсом примила позив уметничког директора, београдског глумца Тихомира Станића, да ради у Бањалуци али је, упознавши се са, по њеним речима веома промишљеним репертоарским концептом, прихватила позив.

- Не правим антиратну представу. Антиратне представе не могу да зауставе ратове, а катастрофе приказане на позорници нису способне да спрече катастрофе у стварности. Брехт је писао о томе да мали човек, у нашем случају "Мајка Храброст", не може да профитира у рату чак ни кад му поверује. Брехт у овом комаду приказује да и човек пун врлина у рату може да их изгуби и да је редак онај који их сачува. Желим да направим представу која ће говорити и о рату у Босни, али без упереног прста који би носио поруку: ево, ово сте ви, ружни, прљави и зли. Желела бих да гледаоци преко емоција доживе судбину те жене из народа, уметнице преживљавања која је поверовала у рат. Та "хијена бојног поља", како је један од ликова у комаду назива, профитира од рата, али у њему губи троје деце управо зато што је трговкиња. Мајка Храброст није трагична хероина. Она је и жртва и профитер рата. Кад губи она га проклиње, кад на њему нешто заради она га велича, јер није у стању да га прозре. Она је одважна и практична, али политички слепа. Тако је писао Брехт који у противречностима мисли.

- Моја лична прича јесте прича о стварању и разарању човека, детињства, државе, света. Као естетски и емотивни контрапункт рату који се дешава на сцени пројектоваћу у представи нашу чежњу за миром и срећно проживљеном младошћу у једној лепој и великој земљи на Балкану која је нестала. Ако је тај рат успео да разори ту земљу и отме будућност деци оних који су у њему учествовали он није био у стању да убије и успомене из детињства, на пример онај возић који ускотрачном пругом вијуга од Санског Моста па све до у сам врх Грмеча, пролазећи кроз живописне пределе и тунеле, прелазећи преко мостића и правећи осмице око цркава и џамија. Тај ће се носталгични возић, идеја сценографа Марије Калабић, појавити у простору који је инспирисан једним бомбардованим мостом и возом на њему. Погађате ли о којем је мосту реч?

- Имајући у виду неоколонијалне ратове које води као најмоћнија земља на свету, у Америци је "Мајка Храброст" веома актуелан комад. У Брехтовим списима поводом "Мајке Храброст" налази се једна парафраза изреке "Рат је продужетак политике другим средствима". Брехтова формула гласи "Рат је продужетак економије другим средствима", што је много тачније, јер је политика данас постала слушкиња економије. Али, Америка је, нарочито Источна обала, пуна мирољубивих и слободољубивих индивидуалиста и позоришних људи који одлично познају и цене Брехта. Тако да ме не чуди да и тако велика уметница као што је Мерил Стрип припада тој групи.

- Разлике се све више смањују. Постоје глумци и редитељи који трагају за модерним, али својим позоришним изразом. Пошто не живим у Београду поменућу само оне чије радове познајем. Од редитеља Ивану Вујић, Ану Миљанић и Ању Сушу, од глумаца три изузетна, али и веома различита глумца: метафизички недокучивог позоришног посвећеника Мићановића, сведеног Шушљика, експресивног, али у емоцији тако тачног и истинитог Глоговца. Они немају ничег заједничког са оним што је типично за српску глуму: фарсично комедијашење или неподношљиво патетично преглумљивање емоција, у оба случаја глумом која се у Немачкој назива шмиром, а у којој огромна већина наше публике ужива. Изузимам битефовску публику која, нажалост, постаје површно помодарска. Немачко позориште је условно речено драматуршко-редитељско позориште идеја, у којем су глумци учесници колективног чина. Код нас је обрнуто. Глумци су на првом месту. У Немачкој је позориште слободније, радикалније, отворено за експеримент. Али и политички ангажованије. Без Брехта је оно незамисливо, иако није брехтијанско. Хајнер Милер, папа позоришне постмодерне и деконструкције, ученик је Брехта. Режирати и глумити са ставом је, такође, његово наслеђе, физички театар као и модерно луткарско и предметно позориште. Сви видови немачког антипозоришта, пре свега недрамског, проистекли су из продуктивног сукоба са Брехтом.

Српски театар овог тренутка има две изузетне позоришне ауторке Биљану Србљановић и Милену Марковић, поприличан број даровитих млађих глумаца и глумица, неколико занимљивих редитеља, али, све у свему, преовлађује конвенционално грађанско позориште са повременим редитељско-драматуршким искораком изван конвенција грађанског модела миметичког театра. Позориште је у савременом западном друштву једна од последњих оаза слободе. Само слободни дух позоришта је стваралачки дух.

-----------------------------------------------------------

- Тешко ми је било да одем у Бањалуку после 20 година. Рођена сам у Санском Мосту, ветеран сам антиратног покрета и овде и у Немачкој. Тај ужасни рат у "земљи најбољих људи", како је о предратној Босни и Босанцима на основу свог искуства волео да говори мој муж Немац, још увек нисам преболела: осећам се одговорном за недела која нисам починила, избезумљује ме и даље огроман број етнички "почишћених", мртвих и рањених, бесмисао њихове жртве, политичко безумље елита које су гурнуле у рат "народ најбољих људи". Отишла сам пре годину дана у град на Врбасу да проверим хоћу ли моћи емотивно да издржим боравак у њему. Одлучила сам да своја предубеђења оставим у Берлину и Београду, и да отвореног срца слушам аутентичне приче из рата. Три дана сам лутала градом, разговарала са људима, не само у позоришту, већ и у парку, кафићу, на пијаци, безуспешно тражила погледом џамије које сам памтила, на периферији града пронашла сам једну новоизграђену, што ми је ипак улило наду да ће једнога дана, надам се ускоро, поново бити подигнута до темеља срушена лепотица Ферхадија.

-----------------------------------------------------------

- Радњу "Мајке Храброст" (написану уочи Другог светског рата) Брехт је изместио у време Тридесетогодишњег рата који је дивљао Европом у 17. веку (1618-1648). Наши су ратови по неким својим карактеристикама били слични овом дуготрајном рату од пре четири века. Заједничко им је да су то били и ратови за нове границе, и верски ратови, и ратови против цивила, али пре свега транзициони, односно пљачкашки ратови. Свака сцена овог Брехтовог комада могла се догодити у Босни. Осамдесетих година када сам доста радила у Сарајеву и Зеници правила сам представе које су упозоравале на рат који сам предосећала. У Сарајеву сам 1986. режирала "Плаву Јеврејку" Исака Самоковлије, љубавну трагедију проузроковану међуверском нетрпељивошћу у Сарајеву са краја 19. века. Та је представа све до почетка рата играна пред препуном салом Камерног театра.