Старост и квалитет живота

Уобичајено је веровање да свако жели да живи толико дуго колико може да ужива у животу. Савремена медицина укључујући и агресивне хируршке методе, као и хемотерапију канцера, рецимо, омогућили су преживљавање и некада фаталних болести. У суштини, то код људи изазива различита осећања. Они свакако желе да преброде болест или повреду, али их веома узбуђује чињеница да пре тога морају проћи врло тешке терапеутске методе. Данас о томе постоји много студија и података.

Здравље је, дакле, најважнији фактор квалитета живота, али засигурно не и једини. Какво ће здравље бити зависи од наслеђа, услова при порођају, живота у детињству, социјалних услова, па и од пола и расе. Чини се да би здравље и материјални статус, као најважније факторе квалитета живота, било једноставно измерити. Међутим, свима нама је познато да и људи веома ограничених могућности, условљени било лошим здрављем или материјалним статусом, могу уживати у свим чарима живота. Квалитет живота је, значи, примарно и, пре свега, осећај задовољства животом, а иза тога прецизно дефинисан свим компонентама квалитета живота.

Чињеница је да дефинисање квалитета живота обухвата физичко, материјално, лично и социјално благостање. Све те категорије код старе особе подразумевају: интелектуалну способност, могућност обављања дневних послова, изостанак бола и патње, очување осећаја и осећајности, функционалан социјални систем; одговарајућу финансијску базу, „сам свој господар” (независност, самосталност и избор), мотивисаност и осећај да је особа корисна, одређен степен среће и моралности.

Квалитет живота подразумева слободу, законску заштиту и људска права. Ма колико се свима све наведено чинило јасно и једноставно, ови елементи су врло релативни и њихова важност варира у зависности од личности и животних услова. Многи људи са озбиљном деменцијом или парализом још увек на питање да ли су задовољни животом одговарају позитивно. Многе породице, без обзира на то што негују неизлечивог или тешко дементног пацијента, могу инсистирати на очувању и продужењу његовог живота, и поред чињенице неизбежног и тешког краја.

Посебно би тешко било дефинисати, са аспекта квалитета живота, питање основног мотива живота, морала и духовне, односно душевне базе живота. Квалитет живота значи врло различите ствари за различите људе. За некога је то велики број пријатеља. За другог, бити сам и слушати музику у тишини. Морамо бити врло опрезни у процени квалитета живота и морамо укључити врло личне и врло интимне аспекте нечијег живота.

Посебно комплексна област јесте квалитет живота који се ближи крају. Способност уживања живота „у тренутку” је врло лако открити у детињству, али није лако одржати и у старијим годинама.

Класичан и најједноставнији еквивалент живота је срећа, што се уобичајено гледа као нешто што је под нашом контролом. Са аспекта генетичара то је нешто што је под утицајем наших гена и наслеђа (рецимо телесна тежина). Васпитање, брачно стање имају одређене ефекте на срећу. Губици и трауме имају дубоке и трајне ефекте.

Стари пацијент има симптоме и знакове болести зато што је болестан, а не зато што је стар. Стари човек, дакле, има право на дијагнозу. („Не на став: болестан је, јер је стар”). Геријатријска медицина је специјалност медицине која се бави физичким, менталним, функционалним и социјалним условима у акутној, хроничној, рехабилитативној, превентивној и нези на крају живота код старијих пацијената.

Европска популација стари. Једино уколико изађемо у сусрет медицинским потребама старих људи, избећи ћемо социјалну кризу.

Данас експерти Европске уније у Public Service Review, званичном гласилу ЕУ, кажу:

– ЕУ мора препознати да брига и добробит старих Европљана може најбоље напредовати тако што ће промовисати геријатријску медицину као важан део интегралне социјално-медицинске бриге о старим особама.

– Свака општа болница у ЕУ мора имати одељење за геријатријску медицину са адекватно обученим геријатрима и одговарајућим особљем.

– Свака медицинска школа у Европи треба да има одељење за геријатријску медицину која има лидерску улогу у предипломском и последипломском образовању.

– Едукација из геријатријске медицине треба да буде обавезна за студенте медицине и све оне из примарне и секундарне праксе, који у свакодневном раду имају контакт са старим особама.

*Професор Медицинског факултета, шеф геријатрије у Градској болници у Београду