Поглед из јевтине собе

Породично питање које титра пре летовања – куда ћемо? – разјашњено је по препоруци: Бохињ, Национални парк "Триглав", Словенија. Ноћним возом (који касни из Солуна до Београда око 180 минута) до Љубљане. Одатле, убрзо, јер редови вожње морају бити усклађени у секунд, удобним аутобусом до месташца Рибчев Лаз, око цркве и мостића испод кога почиње Сава Бохињка и где туристи посматрају јата пастрмки и лежерно плутајућих патки.

У туристичком бироу нису се запрепастили што немамо резервацију, јер је "све попуњено", али за госте из Србије ће се већ нешто наћи... Избор: апартман за четири особе – 68 евра (око 19.000 словеначких толара) или соба без купатила и телевизора (који су заједнички, али се присуство других не примећује) за 2.600 толара (10,85 евра) по особи. Цене на свим рачунима су исписане и у толарима и у еврима.

Наши смо

Може ово друго. Док чекамо домаћина да дође и одвезе нас у Стару Фужину (километар и по од језера) насмејана службеница мења нам 100 евра – 23.910 толара. Део тога нам даје у најситнијим апоенима, читаву шаку, да се нађе. Корисна услуга. Штефан Урх, газда кућице на адреси Стара Фужина 119, стигао је убрзо. Овај млади човек (28 година) преуредио је – као и сви домаћини овде – уз помоћ државе, стару кућу предака у хостел. Када је чуо одакле смо није променио осмех зван "наши смо". Казао нам је још да ће нам се свидети, јер нема галаме баш свуда где бораве млади.

Било је тако: осталих десетак гостију распоређених по собама долазе из недалеке Аустрије или Италије, али чак и из Јапана, да овде по цео дан пешаче, планинаре, возе бицикл, веслају на језеру, пливају, лете параглајдером, кајацима кроте дивље реке... После су толико уморни да одмах после вечере утону у сан. Кроз отворен прозор најјевтиније собе у подножју Триглава, око Бохиња, навиру мириси планинског биља и свежег ваздуха.

Купатила и тоалети су чисти као да их никад нико није користио. Штефан је запослен у приватној информатичкој фирми у Радовљици. Ово му је додатна зарада. Насмејан је и када нечујно риба подове и носи постељину на прање. Добијеш кључ и понашаш се као у својој кући. Нема ниједног изгреда, било какве врсте. Нечија негативна енергија бива отклоњена сама од себе.

Цело село од двестотинак алпских кућица има уличице али су све под истим називом – Старе Фужине. У самопослузи се за 20 евра може купити добар оброк за двоје: хлеб, млеко, вода, природни сок од шаргарепе и јабуке, сир, крофне, парадајз (не као наш), јухе у кесици као домаће, сир и још понека ситница. За те паре се у кафани могу појести дунајски зрезек (бечка шницла), салата и  палачинке.

Сталност цена и возног реда су овде света правила. Локални аутобуси никад не касне. од Рибчевог Лаза до Бистрице, Бледа и Љубљане у 10 и 58. Увек у 10 и 58 стигне, избегавши успут могуће бициклисте, трактористе, ролере, тркаче на дуге стазе, шетаче... Како успева да прорачуна тајминг?

На Триглав Словенци иду као ка својој застави. Добро опремљени крећу у освајање, па докле стигну. Погледам горе у небо, оно лети човек с крилима, поред њега птица. Која птица, питам, кажу соко. Хватају исту линију, исти замах ваздушним струјама, користе ветар да не троше снагу, а човек се не плаши да ће му птица на свом терену пробости кљуном пластична крила, шта би без њих... Овако летач слеће тик крај мене.

Сеоски обичаји

Стаза око Бохињског језера (око девет километара) подељена је, условно, на два дела. У првом делу, "дивљем", шетачи и пењачи се здраве на разним језицима, заједнички знак солидарности у искушавању својих пешачких моћи. На половини сферичне стазе (тамо где се сви поздрављају) нема ништа за иће и пиће. Ко није понео воду, мораће да трпи жеђ и препешачи до друге половине где има свега. Нигде нико не врти ражањ, не пече роштиљ (као код наше Хајдучке чесме), нити гласно говори. У тишини се људи купају у језеру, пливају и смеју се, али не вичу, неће себи да кваре одмор.

Ове недеље су сељаци из подалпских села приредили туристима сеоско венчање. У шареним ношњама, у украшеним кочијама које вуку упицањени коњи подврискују "ијујују", јодлују, нису пијани, а праве се да јесу. Изнад њих плаво бело небо, они се црвене, тробојка свечарске недеље. Туристи помно прате објашњења водича који их упућује у сеоске обичаје.

Ко хоће да попије може у кафани, а у кафани гужва, мора да се чека на ред, стрпљиво. Најпознатија кафана у овој околини је  "Рупа" у селу Средња Вас. Долазе и домаћи, али махом странци, Италијани, Аустријанци, близу је тромеђа, сврате да се наједу и надишу, па назад у Милано или Беч.

Сваки педаљ земље је засађен и искоришћен, нема утрине, нема отпадака у кориту реке Мојстнице где је чувени Ђавољи мост. Овде би требало довести надлежне из србијанских туристичких центара и учити их како да чувају природу. Изгледа као да је свака травка подшишана, свака цепаница поређана у милиметар, на сваком прозору мушкатле, висеће и стојеће, тако да шаренило не буде нападно, него као да је ту случајно, делић планинчина с белим врховима који господаре овим крајоликом.

Нико не пуши или то неки чине тајно.

Пре одласка са адресе Старе Фужине 119 нисмо срели младог газду Штефана. На вратима смо пронашли кесу и у њој лепо писамце и теглу домаћег меда.