Нови живот са америчким срцем

Двадесетдвогодишњи Марко Теодоровић из Земуна, коме је пре две године урађена трансплантација срца у америчком Хјустону, живи сасвим нормалним животом, завршио је средњу школу, уписао је Факултет дигиталних уметности и са пријатељима покренуо интернет сајт www.donorheroj.com о важности завештања органа и ткива. Каже да нема никаквих проблема, да време проводи у дружењу са вршњацима, а да га једино то што пије лекове подсећа на тешко време када је чекао на пресађивање срца.

Велику захвалност за то што му је продужен живот Теодоровић дугује својим другарима из Земунске гимназије, који су заједно са његовом породицом покренули акцију „Срце за Марка”, односно прикупљање средстава за одлазак у иностранство на интервенцију, а то су подржале и друге школе, организације и грађани, захваљујући којима је набављено 400.000 долара.

– Најпре сам отишао у Берлин, у најбољу клинику у Европи за ту област, где сам 2006. године стављен на листу чекања. Али, два месеца касније преживео сам шлог и излив крви у мозак, а касније су ми лекари рекли да би због повећаног плућног притиска било ризично да се обави трансплантација и предложили су ми уградњу пумпе која помаже раду срца. Путем Интернета сам се посаветовао са лекарима из разних земаља о томе, а једино су доктори из Хјустона, болнице „Свети Лука”, сматрали да би у мом случају најбоље било обавити операцију. Тамо сам два месеца био на листи чекања, а затим ми је пресађено ново срце 23. априла 2008. године – прича Теодоровић.

Овај симпатични младић објашњава да су му у осмој години лекари саопштили да има проширење леве преткоморе срца, а 2003. постављена му је дијагноза кардиомиопатије.

– Људи који у Србији завештају своје органе су прави хероји, зато што се они, и поред разних предрасуда и неразумевања, ипак одлучују на тај корак. Да би се поправила ситуација у области трансплантације органа држава мора да уради свој део посла, да се медицинари шаљу у иностранство на едукације, а велики значај има и формирање Управе за биомедицину. Иначе, ја на контроле одлазим у Словенију, а треба напоменути и да је хирург који ме је оперисао у Хјустону Словенац др Игор Грегорич, који је успоставио „мост” између Хјустона и Љубљане. У Србији се трансплантације срца не раде, па тако и не постоји установа која би контролисала пацијенте оперисане у иностранству – истакао је Теодоровић.

Наше саговорник је добио ново срце захваљујући породици двадесетосмогодишњег Американца, која је дала пристанак да се органи преминулог искористе за трансплатације и на тај начин продужи живот неколицини људи.

– Нисам упознао породицу донора, али да они они нису имали тако племенита уверења, ко зна где би ја данас био. Мислим да је, поред поседовања донорске картице, веома важно да чланови породице буду упознати са одлуком о донирању, јер управо они доносе последњу одлуку о донорству органа у случају мождане смрти – додао је наш саговорник.

Оно што је у Америци другачије од нашег система изјашњавања да ли неко жели да буде донор у случају мождане смрти јесте да код њих у свакој возачкој дозволи стоји назнака да ли је њен власник сагласан са узимањем органа у случају несреће, а на крају се консултује и фамилија. У Србији је могуће потписати донорску картицу и завештати органе, а кључну реч има породица особе која је у стању мождане смрти, јер они доносе одлуку о томе да ли органи њиховог ближњег моћи да се искористе за трансплантације.

Данијела Давидов-Кесар