Ојађени Генералштаб

Као што су многе јавне зграде на потезу Немањине улице и на раскрсници са улицом Кнеза Милоша, грађене између два светска рата, својом импозантном архитектуром биле обележје културе свогa времена, архитектонски пркосећи наступајућој "модерни", тако је и зграда Генералштаба била обележје времена и културе по завршетку Другог светског рата, архитектонски наговештавајући већ "постмодерну". Разорени Генералштаб је сада материјални доказ деловања НАТО-а на простору наше земље, на крају 20 века. Постављам питање и себи и другима: да ли зграду Генералштаба треба збрисати са лица земље као културни споменик једног времена, или као доказ да је ту некада протутњао "Милосрдни анђео"? Као да је ово друго у питању.

После дуге неизвесности, почеле су да пристижу вести, прво да ће зграда бити обновљена, затим да ће бити продата као војна имовина која реформисаној војсци више не треба; да ће постати хотел, или пословни објекат, уз присећање да је то архитектонско дело једног од наших најистакнутијих архитеката 20. века, Николе Добровића. Сећам се, као и неке моје колеге, Добровићевог предавања нама студентима, посвећеног пројектовању и изградњи објекта Генералштаба – с каквим је одушевљењем говорио о својој замисли и "покренутости простора". И с каквим је жаром говорио о томе како се морао жестоко борити за своју идеју с генералима, који нису имали разумевања, а одлучивали су о његовом делу.

Двојна зграда Генералштаба била је утиснута у свести људи из друге половине 20. века, нас архитеката посебно, као симбол модерне архитектуре, али и као културно обележје Београда. И морам рећи да смо били поносни на његово постојање, све до кобне 1999. Већ неколико година чекамо да се избришу трагови тог западног вандализма и обнови објект који је био и треба да остане један од образаца архитектонског дизајна, препознатљивог са ових простора. Не треба доказивати ни из формалних ни неформалних разлога да зграду Генералштаба треба што пре обновити, реконструисати и ревитализовати. Питање је сада актуелно, како га прогласити спомеником културе, с којом наменом га ревитализовати, комерцијалном или некомерцијалном.

Прва иницијатива за проглашење споменика културе саопштена је управо из Завода за заштиту споменика културе (др арх. Тања Дамљановић). Сада, хвала богу, има више институција, које ће, уверен сам, или покренути иницијативу, или подржати идеју да дело Добровића добије тај статус. Сам објект заслужује да буде и формално евидентиран као једно од драгоцених културних добара, јер он то својим изгледом, перформансама, историчношћу и симболиком заслужује. Временски, објекат је грађен као постмодеран, после Другог светског рата, средином педесетих година 20 века. Својим изгледом, структуром, "покренутошћу" простора, конструкцијом, рустичном обрадом фасаде, употребљеним материјалима и задовољеним функционалним потребама оног времена то заслужује.

Данас овакав какав је изазива тугу, жалост, револт, пркос, опет не толико због необављања своје некадашње "непријатељске" функције, колико због ојађеног и униженог изгледа и наруженог окружења, на истом простору у граду, који није изгубио на важности; напротив, могао би појачати своју атрактивност када се обнови и реконструише.

Распродаја капиталних добара у привреди и непривреди узела је маха: држава је усмерена да у име "укинутог" друштвеног сектора распрода све што је највредније и да један део задржи за себе. О распродаји војних објеката мало се говори. Тај исти Генералштаб, који сада фигурира као власништво војске, грађен је од наших доприноса, то јест наших истањених плата. Наравно, нико нас тада није питао ни колико ће нам одбити од зарада, ни колико ће дати за изградњу Генералштаба, као и свих других објеката, у цивилном и војном комплексу.

Данас се ови објекти распродају као нечије власништво и нигде ту нема минулог деценијског рада овог народа. Пошто су нас предузећа која се распродају заборавила да упишу као акционаре, залажем се за то да што више државних и војних објеката, као јавни, културни, некомерцијални служе и даље за општу добробит, а не само у корист новоформираних капиталиста.