Мистерија Версаче још траје

Специјално за „Политику”

Мајами, јула – Тог 15. јула 1997. педесетогодишњи Ђани Версаче отишао је на своју последњу јутарњу кафу и по новине. Ритуално је свако јутро одлазио до оближњег, омиљеног „Њуз кафеа”. Ту је међу светом пио еспресо и прелиставао новине и магазине. Тог јутра кажу није наручио кафу, само је купио „Вог”, „Пипл” и друге новине.

На повратку кући, у бермудама, са преосталих 1.200 долара у џепу, тамној мајици и сандалама, пре него што се попео уза степенице своје виле на Оушн драјву број 1116 , препознавши га, осмехнула му се лепа пролазница која је живела ту у близини, наша тада популарна ТВ водитељка Мерсиха Чолаковић. Версаче је узвратио осмех. У том тренутку, наишао је момак, налик младом туристи, извадио пиштољ, пуцао два пута у Версачеа, у главу и врат. Био је то прави поинт-бланк серијског убице, вратио је пиштољ у ранац и хладно наставио даље.

Било је тек 8.45 ујутру. Рано за богате становнике елитног Саут бича. Из виле су истрчала тројица. Полиција је стигла у девет. Убица двадесетседмогодишња проститутка хомосексуалац Ендру Куненен, девет дана касније, извршио је самоубиство. Није оставио писмо. Једини сведок била је Мерсиха. Стајала је на само три метра од убијеног и убице. Прво је, из страха од мафије, сведочила под лажним именом а затим под својим. Истрага је трајала читавих пет година. И онда је досије затворен, а да се никад нису сазнали мотиви овог убиства. Мистерија „Версаче” траје и данас.

Остала је прелепа вила, ходочашће милиона туриста. Од марта је у њој отворен хотел са шест звездица, ноћење са доручком стаје од 2.000 до 6.000 долара, зависно од сезоне. Власник је извесни Бартон Вајс.

Ипак, „Вила Версаче” има своју историју и пре него што ју је 1990. године купио славни креатор, за само 2,9 милиона долара. Саградио ју је Алден Фримен, наследник богатства „Стандард оила”, 1930. године. Власник је пратио стил старог здања из 1500. године, које је подигао син Кристифора Колумба Дијего Колумбус! Нико од потоњих власника није нарушавао стил здања, али су уграђени милиони долара у његову раскошну унутрашњост. У луксузним салонима и баштама са егзотичним растињем одржавани су партији за славне и богате.

И док се Версаче такорећи није ни охладио, 2000. године вилу купује Петер Лофтин, телекомуникацијски милијардер, који је заједно са Версачеом, кад ју је овај купио, уложио 6,2 милиона долара у реновирање. Све славине су златне, свака од десетина соба је инспирисана Персијом, Египтом, бароком, Помпејом... Опремљене су стилским скупим намештајем, са подовима од мозаика. Данас је затворена за обичне смртнике. На улазу је испред капије развучен дебели ланац, две огромне златне саксије са палмама и логом Версачеа, глава Медузе, постављене су са стране на тротоару, а на гвозденим вратима је на округлим златним медаљонима натпис „Villa Barton”. Ипак, ко год дође да се ту слика и буде неми сведок места злочина, зна је као „Вилу Версаче”.

Обилазим око здања са три стране, као мачак око сланине. Нигде живе душе ни отвореног прозора. Иза високог зида и шуме палми, чујем само јак жубор воде. Ваљда фонтана, или базен. Вила некако више делује као маузолеј. Не знам како бих, и да имам могућност, спавала у једном од кревета куће на чијем је прагу власник убијен?!

И пошто сам ово преподне наменила Версачеу, а у вилу нисам могла, кренух ка „Њуз кафеу”. Ритуалном јутарњем Версачеовом месту. Ресторан ове године обележава 21 годину постојања. Радно време је 24 сата. И увек је препуно. Овај кафић заиста има душу, нешто као некад наш, београдски „Шуматовац” али који је заборавио да су у његовој башти муку с речима мучили и Виб и Момо Капор, и Васко Ивановић и толики други, сликари, писци, новинари, певачи... Версаче је добио живо ходочашће из целог света. За душу, наручих чашу венецијанског „пино гриђа” (седам долара), кафу и освежавајући колач „ки лајм пај” (осам долара). Уз таксу и обавезних 15 одсто напојнице што је урачунато да се не бисте предомислили да наградите и конобара, ово сећање на славног креатора дође ме око 20 долара. Вредело је.

Прошла сам кроз башту и ушла десно, кроз мали трем где су такође столице и одакле се као с галерије посматрају столови у башти. Ту је повећа просторија сва у дрвету са вентилаторима на таваници као из филма „Казабланка”. Свуда унаоколо на зидовима фотографије најчешће филмских глумаца, Мерилин Монро, Грејс Кели, Брижит Бардо...

А одмах лево од улаза, у углу, старински телефон на зиду, неколико степеника, и десетак фотографија Ђанија Версачеа. Његов прелепи портрет, фотографија са породицом, па онда једна духовита на којој се попео чак на врх тосканске фонтане! За неколико столова, неколико породица и парова чаврља и доручкује. Видим да их је изнервирало моје фотографисање, па одлазим. Ћао, Версаче. За успомену, купих у његовом бутику нови „о де тоалет”. Нови трошак, нових 70 долара . Долар по долар, банкрот! Али, подсећа на једног од највећих креатора света и освежава на овој пакленој врелини баш лепог Мајамија.