Заноси и заблуде

Фототипска издања код нас врло су ретка, а њихови приређивачи најчешћа имају тешкоће да дођу до оригиналних докумената. Зато су овакве књиге драгоцене јер су сведочанство о једном времену, али и позив да се, њиховим читањем, можда мудрије ступа у будућност. Управо о томе говори нам историчар Милун Стијовић, сарадник Историјског института САНУ: "Верујем да бисмо догађаје у последњих петнаестак година дочекали спремнији да смо били упознати са оним о чему говори ’Српски глас’". Стијовић је, наиме, написао научну студију и приредио фототипско издање свих бројева "Српског гласа", листа који је излазио од 16. новембра 1939. до 13. јуна 1940. године (издавач Књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад).

• Који је био непосредан повод за покретање ангажованих новина "Српски глас"?

– "Српски глас" су, како сте и сами рекли, биле ангажоване новине које је 1939. године покренуо део српске интелигенције, окупљен око Српског културног клуба, забринут за српске националне интересе, а сa циљем да се ти интереси заштите. Непосредан повод за покретање листа било је незадовољство споразумом Цветковић–Мачек и стварање Бановине Хрватске. Интелектуалци окупљени око "Српскога гласа" критиковали су сваки сегмент овога споразума – то што је Југославија почела да се дели на националним основама, што су једино Срби од три уједињена народа остали ускраћени за своју јединствену територију (само у Бановини Хрватској их је остало више од милион), што приликом одређивања граница новостворене бановине није поштован ниједан принцип – ни етнички, ни историјски, ни привредно-територијални, што су оне створене "методом грабежа" и што, и поред тога, хрватски апетити нису били задовољени.

• Ко су били интелектуалци који су чинили "Српски културни клуб"?

– Око Српског културног клуба била је окупљена српска интелектуална елита. Ту су били професори универзитета, од којих су неки у међуратном периоду били и ректори Београдског универзитета, затим министри, челни људи индустријских и банкарских асоцијација, председници судова, пензионисани генерали, познати уметници, архитекте, лекари, инжењери, трговци и адвокати. Навешћу само неке од њих: Слободан Јовановић, Владимир Ћоровић, Драгиша Васић, Драгослав Страњаковић, Драгослав Јовановић, Никола Стојановић, Лујо Бакотић, архимандрит Јустин Поповић, Веселин Чајкановић, Васо Чубриловић, Александар Белић, Стеван Јаковљевић, Марко Цар, Милан Грол и многи други. За "Српски глас" су писали и интелектуалци који нису били чланови Српског културног клуба, као што су Алекса Ивић, Исидора Секулић и други.

Иако се залагао за јединство Срба и јединствену српску територију издвојену у посебну јединицу, лист је био југословенски оријентисан. Уосталом о томе речито говори и мото листа Јако Српство – јака Југославија. Додуше, у "Српском гласу" су се залагали за државно, а не национално југословенство и у томе су се разликовали од заступника интегралног југословенства. Они су југословенство посматрали као нужност, као резултат "политичке нужде", а не међусобних симпатија уједињених народа.

• Из критичких текстова "Српског гласа" може се видети да су Срби, српски језик и писмо, и у оно време били озбиљно угрожени?

– Да, ионако незавидан положај Срба још се више погоршао у  новоствореној бановини – Србима се претило (и то уз звекет оружја Хрватске сељачке странке, која се све више наоружавала), отпуштани су српски учитељи и службеници, хушкане су мањине против Срба, омаловажавана је српска традиција,  потискивани су београдски уџбеници, у новинама су освањивали написи о српском "смраду који треба уништити, па било и циклонизацијом или дератизацијом" итд. Све ове и још многе друге тврдње поткрепљене су у "Српском гласу" конкретним примерима.

Српски језик и ћирилица су такође били угрожени. У бановини се инсистирало на томе да се језик зове хрватски, а поједини учитељи су кажњавали ученике који пишу ћирилицом. Наводим само један пример – у Југославији је, како пише у листу, од уједињења до 1940. године приказано више од 4.000 тонских филмова, а да ниједан није био титлован ћирилицом.

• Шта нас joш у "Српском гласу" запањујуће подсећа на све што нам се дешава у последње време?

– У "Српском гласу" се писало о догађајима из прве половине двадесетог века, који су нам се тако злокобно поновили крајем тога века. Поновили су се национални расколи, страначка исцепканост и несугласице, одсуство дефинисаног, јединственог, националног програма. Поновили су се и заноси о јединству и заједништву са онима који то не желе, заблуде о могућности постојања заједничке куће Срба, Хрвата, Словенаца и других народа са ових простора, у чије темеље су Срби узидали своју државност и своју традицију. Поново се силом оружја распала етнички хетерогена и у сваком погледу разједињена држава. У "Српском гласу" су, говорећи о шиптарској мањини, пророчки наговештавали: "Не рашчистимо ли ствари на време, за 20–30 година имаћемо једну страховиту иреденту... која ће неминовно у питање довести све наше поседе на југу."

• Зашто већина интелектуалаца окупљених око "Српског гласа" још није вреднована на прави начин?

– Изразита национална опредељеност "Српскога гласа" као и политичка оријентација доброг дела његових сарадника у време Другог светског рата допринели су да комунистички режим послератне Југославије забрани писање како о овом листу, тако и о многим његовим сарадницима, који су оптужени као издајници. Више од педесет година они су били прогнани, а њихово дело забрањено. Оно мало што је у том периоду написано било је без анализе и аргумената оквалификовано као националистичко, што је у комунизму имало негативну конотацију попут шовинистичког, затим као реакционарно, назадно, непријатељско. Време је да о њима поново почне да се говори и да они заузму место у српској историји које им припада. Професор Љубодраг Димић је много писао о том времену и раду Српског културног клуба. Слободан приступ и критички однос према њиховом стваралаштву и јавном деловању свакако доприносе нашој политичкој култури, па и култури уопште.

-------------------------------

Често забрањиван

Због оштре критике политичке ситуације у земљи, рада владе и политичарa на власти, али и због своје англофилско-франкофилске спољнополитичке оријентације лист је често забрањиван (11 од укупно 32 броја). Дефинитивно је забрањен 13. јуна 1940. године, непуних осам месеци од почетка излажења. После тога је изашао само још један број – 27. марта 1941. године, у којем се "Српски глас" ставља на страну пучиста и Симовићеве владе.