„Српски код” на Тари

Тара – На зеленим ливадама подно хотела „Бели бор” на Тари мачеве су укрстиле две силне војске, с царевима и ратницима, уз јуначке песме, покличе и јурише. Ратници су се после боја руковали и грлили, показавши да будућност није у ратовању него у пријатељству.

Тако је у „Школи пријатељства” организације „Наша Србија”, која се управо (већ десето лето заредом) одржава на планини Тари и окупља више стотина српске деце из осам држава региона, изгледао „Косовски бој”, један од догађаја којима је, на необичан и занимљив начин, малишанима илустрован део српске историје. Мачеви и штитови су, наравно, били од картона, мали ратници одевени у костиме, а „војевале” су четири дечје групе, па су била четири кнеза Лазара и четири султана Мурата. Све је то, ипак, прошло као игра из које су сви добро упамтили ликове и збивања великог догађаја наше прошлости.

Управо та спознаја српских вредности, традиције, вере, језика, културе смисао је посебног, први пут примењеног програма „Школе пријатељства” названог „Српски код”. У њему су се овде срела деца српске националности, њих 180, узраста од 10 до 12 година, из осам земаља региона: Македоније, Хрватске, БиХ, Црне Горе, Румуније, Мађарске, Словеније и Албаније. Тај програм изводи се према истоименој књизи аутора Ненада Илића, Анастасије Весне Илић и Ивице Живковића, коју је „Наша Србија” издала за потребе овог пројекта.

– „Српски код” као пројекат има за циљ да окупи српску децу из земаља окружења како би им омогућио заједничко учење, дружење и игру с вршњацима из матице, у радионицама образованог и забавног карактера. Желимо да допринесемо одржавању њихових веза с матицом, чувању онога што чини српски идентитет. Увели смо овај програм на десетогодишњицу „Школе пријатељства”, у коју су до сада само долазила српска деца без родитеља или деца различитих националности која живе у Србији. Та досадашња пракса није напуштена, само је проширена „Српским кодом”, тако да ће до 4. августа „Школа пријатељства” окупити више од 500 деце – каже за „Политику” Сања Пајевић-Бундало, директорка „Наше Србије”.

Приспели су овде малишани с разних страна, неки боље говоре српски, други слабије, али су се сви одмах спријатељили. Покренуте су и радионице (етнологије, певања, сликања, екологије, спортске и друге), организоване приредбе. На једном од вечерњих програма, кад је тема била „Покажи шта знаш”, све су ганули мала Анабела Мусић из села Штој код Скадра, рецитујући песмицу о Светом Сави, и њен друг Бојан Брајовић из Скадра говорећи Оченаш. Девојчице из Мађарске певале су „Дуње ранке”, мала Српкиња из Македоније рецитовала је „Грачаницу”...

– Овде на Тари је лепо, доста сам сазнала о српској историји. Код нас у Будимпешти има школа са српским наставним језиком, али српски највише научимо код куће – износи нам своје утиске мала Катарина Иланковић из главног града Мађарске.

Њен вршњак Горан Вуковић из Плужина у Црној Гори, на чијем лицу су нацртани бркови за улогу Карађорђа, каже да се највише интересује за знамените Србе из историје, а да се посебно спријатељио с једним Ратком из Македоније.

– Код нас у месту Старо Нагоричане има српска школа са око 80 ђака, нас 11 из Македоније је овде. Дивно ми је на Тари, дошла бих опет, а највише памтим „Српски код” – истиче Данијела Димитријевић, ученица петог разреда.

Попричали смо и са наставницима који су овде довели децу. Из Скадра у Албанији десеторо је довео Бледар Башановић, од кога дознајемо да у том делу Албаније живи више десетина хиљада Срба, не зна се тачан број, те да не постоји образовање на српском језику. Зато деца слабије говоре српски, и то оно што код куће науче, па су се испрва овде мало стидели у разговору с другима.

– Сви Срби у Албанији који су рођени између педесетих и деведесетих година прошлог века носе албанска имена, а у последње две деценије дајемо српска имена нашој деци. Недостаје нам више посета из Србије, културних догађаја. Ето, имамо идеју да уз помоћ Србије отворимо једну локалну телевизију са српским програмом, ваљда ће нам матица помоћи – вели Башановић.

Из Дрвара и Босанског Грахова 33 малишана су довели наставници Беба Грубор и Крсто Штрбар. Захвални су Влади Републике Српске што је њима, с подручја БиХ федерације, платила све трошкове да деца овде дођу.

– Хтели су да пођу и други, чак и деца католичке вере, али поштовали смо програм. Овде је изузетно, све ово много вреди. Питање је кад би се овако деца српске националности окупила да није ове прилике – кажу Беба Грубор и Крсто Штрбар.

Бранко Пејовић