У моди (ни)је криза

Сликање за насловне странице популарних магазина, самоуверен ход по модној писти, гардероба врхунских креатора и севање блицева фоторепортера, који бележе сваки корак Синди Крафорд, Наоми Кемпбел и Клаудије Шифер, мотив су милионима девојака да крену њиховим стопама очекујући светску славу и милионски конто на рачуну. О остварењу тог сна не маштају само тинејџерке већ и њихови родитељи, који су често главни покретачи али и убеђивачи да се, упркос различитим ризицима, отисну у воде овог суровог света, који неком постане професија, а неком остане хоби.

Зашто је манекенство једно од популарнијих занимања у Србији, колики су хонорари и да ли је девојкама то пречица за добру удају, питали смо Небојшу Грнчарског, некада једног од најпопуларнијих домаћих манекена, који је успешно градио каријеру и у иностранству, а сада је на челу модне агенције „Селект”.

– Еуфорија око манекенства последњих година је спласла због примата музичке индустрије иако и даље постоји велико интересовање. Један број родитеља сигурно је изгубио веру у традиционални систем вредности, који подразумева завршетак факултета и класично запослење, с радним временом од девет до пет. У Србији не постоји средња класа и врло тешко се од свог рада могу задовољити основне потребне. Због тога се многи надају да ће неком модном или естрадном делатношћу себи обезбедити лагоднији живот. Зато родитељи форсирају децу да уђу у те области. Такође, велики утицај медија, модних емисија и магазина, доприноси да се манекенке претенциозно представљају као веома успешне девојке – објашњава Грнчарски и додаје да је у време када је он ходао модним пистама манекенство било хоби, додатна делатност уз факултет и прилика да се заради солидан џепарац.

– Сећам се да сам од једног снимљеног каталога за словеначки бренд „Рашица” ишао на летовање, на Тајланд, а сада, због популистичке ноте која се придаје том послу, компаније максимално смањују хонораре тако да манекенка за једно такво путовање треба да одради 15 до 20 послова – истиче Грнчарски и додаје да се хонорари манекенки у Београду крећу од 60 до 100 евра, у зависности од тога да ли је реч о приказивању модела у шоу руму, на вечерњој ревији или се носи доњи веш.

Према његовим тврдњама, представа о манекенству као „џет-сет” професији, у којој се лагодно живи и зарађују велике своте новца, врло брзо се распрши када наше девојке оду у Милано, Њујорк или Токио, где једноипособне апартмане деле са још две или три девојке, са других континената које већ имају своје навике, тако да наше манекенке имају проблем прилагођавања, одвајања од породичног окружења и улажења у клинч са конкуренцијом на светском нивоу. Иако није лако, неке девојке из Србије успеле су да се изборе за своје место под сунцем.

– Тренутно је у моди криза. Више нема топ-модела нити топ-хонорара. Једна од наших манекенки која је успела у правом смислу те речи јесте Ђурђа Стојиљковић, која носи моделе свих великих модних имена. У истом рангу је Данијела Димитровска, која је била „Елитово” лице и која је јако добро искористила први уговор. Ту су и Наташа Војновић и Симона Андрејић, које су такође направиле светску каријеру – објашњава Јелена Младеновић, једна од најуспешнијих манекенки из некадашње прве гарде модела са простора старе Југославије, а данас активна у Удружењу манекена.(/slika2)

Према њеним речима, многим девојкама највећи проблем и кочницу за даљи развој каријере представља период прилагођавања, када је потребно да буду довољно јаке и преброде чињеницу да неће одмах добити „велике послове”. Конкуренција је велика, а то потврђује и податак да се за 20. тражених места просечно пријави 150 кандидата.

Иако је сада и шопинг многим манекенкама луксуз, некада су од хонорара куповале некретнине.

 – Најбољи примери су Ивана Станковић и Нена Благојев, које су у право време биле у Токију, урадиле велике кампање и купиле станове. Сада то не могу да ураде ни манекенке које су на ранг-листи 20 најбољих. У манекенству се, баш као и у тенису, види зарада, али не и трошкови живота у великим метрополама – истиче Небојша Грнчарски и повлачи паралелу са изјавом Јанка Типсаревића да му је од зараде од 300.000 евра остало 50.000, после одбијања трошкова (тренер, смештај, храна, превоз, порез…).

– Слично је и са менекенкама. Оне живе и раде у најскупљим градовима на свету: Њујорку, Лондону, Паризу, Милану…Ретко која ради сваког дана. У најбољем случају то је седам до десет послова месечно, и то у топ сезони. Свих осталих дана треба живети – наглашава власник модне агенције „Селект” и додаје да је успех у иностранству тешко достижан зато што многе девојке немају радне навике и борбеност.

– Наше манекенке углавном не успевају напољу зато што нису дисциплиноване и не тренирају, а кривицу за свој неуспех никад не траже у себи него у модним агенцијама, лошем стању на тржишту или сплету лоших судбинских околности – истиче наш саговорник и додаје да многе „реш искварцоване” девојке пре могу да наступају у шпанској серији или нађу добру прилику за доживотно издржавање него да ходају модном пистом. 

Зорица Карановић