Загледан у даљине

Већ више од четири деценије, тихо, ненаметљиво, лирски истанчано, сетно и горко исписује Зоран Милић (Вражогрнац, 1940) лирику која, пре свега, плени исконском свежином језика, са модерним сазвучјима. Реч је о песнику који за собом има двадесетак књига и место у свим нашим антологијама. Добитник је многих признања, а ових дана његово стваралаштво крунисао је и наградом "Драинац" за књигу песама "Жрвањ у нигдини" ( КД "С. Сава" ИО Београдска мануфактура снова, 2005).

Од самих почетака били сте гост и учесник Драинчевих сусрета у Топлици. Сада сте добили награду која носи име овог изузетног песника. Колико Вас она, можда, враћа Драинчевим песничким путевима?

– Док сте млади награде су вам и те како потребне као подстицај да истрајете у раду. Што сте старији, подстицај је чини ми се све мањи, а све чешће се питате: вреди ли ово што радим или ваља дићи руке од свега?

Нема ничег дубљег ни трајнијег од посвећености неком послу. Награда је тада потврда да и други виде и подржавају то што радите. Док сам живео у Нишу, пажљиво сам пратио али и учествовао у културним акцијама и манифестацијама на југу Србије. Учествовао сам и на Драинчевим сусретима. После четрдесет година награда ме опомиње да је посао писца да пише, без обзира на награде којих данас у нашој земљи има више него што има писаца који награде заслужују. Драинац је сјајан пример како је неприхватање, па и оспоравање пишчевог дела, здравије од хвалоспева и кићења, понекад и незаслуженим наградама.

Готово одмах после појаве Ваше прве књиге ("Земља", Ниш 1967), прихватили су Вас и такозвани велики издавачи. Можете ли, да се послужим Вашим стиховима, да за тренутак призовете у помоћ сећање  и означите тадашњи  нишки књижевни круг?

– Имао сам срећу да су ме у нишкој средини, у којој сам као писац стасао и дао јој највише што сам могао, неки и оспоравали. Ма како у почетку разочаравајуће, то је било драгоцено за мој даљи рад,  јер ме уверило у то да је насупрот самозадовољства и самоуверености драгоценија критика других, па и сумња у оно што радимо. А велики издавачи су ме заиста прихватили. Београдска "Просвета" штампала је моју следећу књигу, "Вражогрначка звона" 1972. године. После тога примљен сам у Удружење књижевника Србије, а добио сам и награду града. Што се тиче нишког књижевног круга, он је у то време био окупљен око часописа "Гледишта", Књижевног друштва "Нестор Жучни" и од 1966. године око часописа "Градина" који смо те године обновили. Не бих набрајао имена, не само зато што би то захтевало простор, већ и због тога што постоји могућност да некога изоставим, а то заиста не бих желео.

Критичари су приметили да се Ваш песнички лук извија од певања о универзалним васељенским пределима и преко завичајних слика и тонова поново уздиже ка смислу трајања. Јесте ли на том путу, бар донекле, успели да препевате "говор неразумљивих сила"?

– Када бих то успео оне не би биле неразумљиве, али Ви не мислите то дословно. Откад је света човек је заокупљен неразумљивим, непознатим, а он је заправо, од свега што га окружује, можда најнеразумљивији, најнепознатији. Ни у једном бићу на земљи није сконцентрисано толико божанске моћи као у човеку, а он даје душу ђаволу. Треба ли да наводим примере лудила са којим смо суочени? Недавно сам прочитао у вашем листу како је Земља тек само "полазни крхки чамац за спасавање у огромном и опасном мору: плави кликер у црној празнини". Та празнина, ти простори који ужасавају и силе које владају видљивим и невидљивим светом, не дају се до краја спознати, а некмоли препевати. Ми пипамо по мраку и протећи ће још много, много времена, док се наш "крхки чамац за спасавање" не отисне према некој новој обали.

Ваше "унутрашње сунце" обасјава, како рекосте, четири даљине, али се и у пету загледа. Да ли је тамо тај Ваш путник или његова сенка која чежњивим даљинама покушава да се приближи?

– Не, путник није на том сунцу које је, разуме се, само метафора. Путник је у ствари у оном чамцу за спасавање о којем сам малочас говорио. Или, у најбољем случају, на Месецу, са кога се Земља види као "плави кликер у црној празнини". Он је као легендарни Тантал који стоји у води до грла, а изнад његове главе надвијају се гране препуне плодова. Кад покуша да утоли жеђ, вода се повлачи, а кад се гладан маши воћа, ветар високо диже грање.

У Вашој награђеној књизи као да се сумирају искуства из великих поетских путовања. Ви ту певате и сетно и горко о свему што се "у све претвара" у "блато које се таложи непрестано". Је ли то, неизбежно, наша судбина, историјска и савремена?

– Јесте. И наша и свега постојећег. Постоји само кретање, вечно кретање, промене, ма како то патетично звучало. Све у све се претвара, све из свега произлази. И ова невелика књига, за коју жири каже да сажима и пројектује све оно што је песник до сада захватао, заиста синтетизује и сажима нека моја досадашња искуства и сазнања о човековој судбини у времену и простору.

Ви сте на једном месту узвикнули да је "из нашег духа лакше сагледати свет, него из нашег срца". Шта, по Вашем мишљењу, обележава једно, а шта друго?

– Разум незадрживо продире у непознато обасјавајући људске, земаљске и небеске просторе. Емоције у те просторе уносе људску меру, топлину, узнесеност, замагљујући донекле невеселу суштину свеколиког трајања. Синтеза ова два,  можда најважнија, својства човекове личности чини наш живот делатним, смисаоним и извеснијим, наш пут у будућност.

-----------------------------------------------------------

Данас уручење награде "Драинац"

ПРОКУПЉЕ - Синоћним представљањем књижевних стваралаца, најпре најмлађих а затим и других који живе и раде у Топлици, почеле су завршне манифестације овогодишњих, четрдесетих "Драинчевих сусрета". Учесници сусрета данас ће најпре положити цвеће на бисту песника Рада Драинца,  а затим,  у свечаној сали старог Начелства, тачно у подне, градоначелник Прокупља уручиће признања овогодишњим добитницима: песнику Зорану Милићу и Данету Стојиљковићу. У  20 часова биће приређено вече добитника о чијем  стваралаштву ће говорити проф. др Јован Пејчић и књижевник Иван Ивановић. Сутра је дан предвиђен за посету спомен-кући Рада Драинца у селу Трбуњу код Блаца.