Жеља да старост проведу у Србији

Више од 100.000 наших људи у дијаспори, који ће у наредних десетак година отићи у пензију, има жељу да старост проведе у Србији, резултати су анкете која је послата на неколико стотина хиљада адреса. А на питање да ли планирате да се вратите у домовину ниједан од анкетираних није дао негативан одговор, резултат је овог упитника који је путем и-мејла, марта ове године, обавила Драгана Динић, главни и одговорни уредник Водича за дијаспору, а који је у издању Геронтолошког друштво Србије недавно изашао из штампе.

Штампање овог Водича помогло је Министарство за дијаспору Владе Србије.

Ако се узме у обзир да је просечна пензија изнад 500 долара месечно, и да је просечна уштеђевина пензионера изнад 30.000 долара, тада би се на рачуне наших банака слило око три милијарде долара уштеђевине. Годишњи прилив од пензија би износио више од пола милијарде долара, процена је наших економиста. Свакоме је јасно каква би то велика добит била за Србију.

Нелегална делатност

Колико смо спремни да обрнемо тај новац, то јест да дочекамо наше људе из дијаспоре и да им пружимо квалитетну и савремену геронтолошку услугу?

"Одговор на ово питање налази се у нашем Водичу, где су подаци о смештајним капацитетима за старе, којих нема довољно", истиче Динић. У Србији има 45 државних установа које пружају услуге домског смештаја старим лицима и пензионерима, са више од 9.600 лежајева за старе покретне, непокретне и полупокрене (око 60 одсто је непокретних). Програмом плаћања туђе неге у кући обухваћено је око 60.000 лица у 10 општина, углавном старијих.

Приватних установа које, уз сагласност Министарства рада, запошљавања и социјалног старања, односно Покрајинског секретаријата за здравље и социјалну политику, обављају делатност домског збрињавања има шест (имамо податке за пет чији је капацитет 188 кревета), за још 14 је у току поступак за добијање сагласности. Многе приватне установе (њих око 50) обављају ову делатност нелегално под фирмом "пансиона", "хотела", "туристичко-рекреативног објекта" и слично, тако да се може рачунати на око 1.500 лежајева у приватним установама, каже она.

Како истиче, на основу анализе мреже геронтолошких капацитета у Србији види се да су капацитети недовољни. Ако се зна да у Србији има 1.684.289 људи старијих од 60 година (према попису из 2002. године) да би само један одсто њих било смештено у дом потребно је 16.843 постеља, а ми располажемо са око 9.583 што је двоструко мање. Теоретски гледано, кад би сви старији од 60 година пожелели да дођу у дом, за један кревет би конкурисало више од 175 људи, наглашава Динић.

Геронтолошки капацитети су неравномерно распоређени. Највише их је у Београду и Војводини, а у источној и западној Србији где се налазе наше најстарије општине скоро да и нема геронтолошких капацитета.

Ни приватних капацитета нема довољно. Уколико прихватимо процену да је на нашој територији више од 50 приватних домова (који имају велики број корисника) њихов укупни капацитет је око 1.000 до 1.500 постеља.

Приватно улагање

Корисници тих домова су наши имућнији грађани и посебно повратници из дијаспоре. Процена да наших људи у расејању има више од четири милиона и да их је трећина старијих пензионера чини сувишним коментар да је несразмера између потреба и капацитета недопустиво велика, али отвара важно питање које смо овим Водичем желели да поставимо. Каква је могућност приватног улагања у изградњу геронтолошких капацитета у Србији, питање је Динићеве.

Постоји потреба људи и у матици и у расејању за изградњу одговарајућих геронтолошких капацитета у земљи којима би се обезбедио квалитетан живот у старости, истиче она. При томе, људи из дијаспоре могу бити не само непосредни корисници ових геронтолошких капацитета већ и инвеститори или партнери у њиховој изградњи, ктитори, задужбинари или донатори.