Српски онлајн бувљак

Када је за усељење у кућу Иван Тасић (24), туристички радник из Ниша, добио две микроталасне пећнице кратко је прокоментарисао: опет! Дуплирање поклона и још једна непотребна ствар. Тада је решио да се нежељених дарова или предмета које дуго не користи једноставно отараси.

Није их бацио у први жбун, али се бесплатно учланио у „Лимундо”, сајт на коме чланови купују и продају ствари једни од других, најчешће путем лицитације.

– За микроталасну сам одмах тражио пуну цену јер је била нова. Када сам продавао косилицу нудио сам је за десет динара, али је она на аукцији достигла 3.100 динара – објашњава Иван Тасић.

На српском „Ибеју” сваког дана се прода око 1.200 предмета, а укупно досад – 449.709. Тренутно се продају и „најк тренерка оригинал” за 2.500, синтисајзери од 800 и 30.000 динара. За десет динара могу се набавити црвене панталоне од лаганог материјала и уџбеници за седми разред.

Осим што посредује шопингу на Интернету, „Лимундо” је управо почео да новчано награђује старе чланове који на сајт доведу нове.

Лимундовци углавном нису умерени у онлајн трговини и када једном крену више се не заустављају.

Пре него што било шта уради ујутру, Иван прво на сајту „Лимундо” провери које су нове ствари у понуди, а увече, пре спавања, обавезно осмотри колику је цену достигао његов предмет на аукцији.
– Најбоље сам прошао са навигацијом за ауто. Продао сам је за 8.500 динара.

Лоша страна овакве куповине је када се купац не јавља да преузме робу или призна да нема пара за предмет који је излицитирао. Неки зато губе нерве и поверење у сајт. Ништа смиренији нису ни чланови који су на сајту видели и купили необучени дукс италијанског дизајнера, а од другог члана добили мајицу из Турске која изгледа као да су у њој три генерације тренирале рагби.

Владимир Николић, оснивач „Лимунда”, каже да његов тим свакодневно прима тужбе против несавесних чланова и да се таквим лимундовцима шаљу опомене, а ако се не промене следи им искључење са сајта.

– Такви чланови се опомињу и искључују – објашњава Николић.

Он је са братом Ненадом основао „Лимундо” за време студија економије јер је, како додаје, одрастао у Немачкој где је стекао предузетнички дух па је већ на факултету тражио начин да започне бизнис. Колико се од овог посла може зарадити? Иако од сваког проданог предмета „Лимунду” одлази један до четири одсто, ова фирма је и даље у минусу.

–Не смета ми што још нисмо позитивни, додаје Николић јер верује да ће финансијски успех ускоро уследити.

Овај сајт им је био узор, признаје оснивач „Лимунда”. Управо је на „Ибеју” он продавао поклоне које није могао никоме другом да дарује, па је чак преко овог сајта купио па продао кола.

– Кад год су ми требале паре, нешто бих ставио на „Ибеј”.

Најскупља понуђен ствар на „Лимунду” јесте сат Николе Тесле који је понуђен за милион евра, али је Музеј Николе Тесле у последњем тренутку одустао од куповине. Најскупљи продат предмет је багер багеристе Џоа.

Имају око 61.000 чланова. Углавном су из Србије, БиХ и Хрватске. Немци, Швеђани и Аустралијанци интересују се за ствари које би тешко нашли на неком другом месту, као што су овдашње новчанице из периода хиперинфлације.

– „Лимундо има неупоредиво мању понуду него „Ибеј” и дефинитивно се ту као купац и продавац осећам мање сигурно, али на „Лимунду” се може наћи гомила ствари за 10 динара које људи једноставно не желе у својој кући – објашњава Ана Кнежевић, студенткиња из Београда, која често ствари купљене на „Ибеју” прода на „Лимунду”. На пример, преко „Ибеја” јој стижу јако повољне ствари из Кине или Америке којима се људи овде и те како радују.

– Не мислим да ту могу баш много да зарадим, али узела сам неколико хиљада када сам продала стару „спитфајер” јакну. Ана верује да је „Лимундо” пре свега начин да се за ситан новац дође до крупног задовољства.

– „Ибеј” сам почела да користим у Америци када сам живела у малом граду у коме нисам баш нешто пуно излазила, па ми је „Ибеј” био занимација. Нисам увек куповала из потребе, већ више због забаве.

„Лимундо” је као бувљак, каже Ана, али изгледа да се после сваке посете тој пијаци човек све више и више инфицира вирусом куповине. Када им је већ толико тога понуђено за десет или сто динара, лимундовци често наручују у толикој мери да на крају и забораве шта све треба да им стигне.

Ана открива да је за њу „Лимундо” пре свега извор разоноде, посебно када роба стиже поштом јер онда стално има нечему да се радује.

Јелена Стевановић