Бекство од одговорности

Наше реално веома неповољно друштвено стање погоршава понашање функционера који се управо у тренутку очекиване самокритичности због лоших резултата самохвалисаво оглашавају својим фиктивним успесима. Изневерена очекивања су показатељ још увек живог колективног осећаја за одговорност али и незрелости друштва да искаже јасан однос према онима који упркос неуспеху настављају да раде дотадашњи посао. Између тог осећања и одсуства механизма одбране колективних интереса отворило се поље за поступке којима се уместо понуђене оставке истичу сопствене заслуге.

Премда спадају у велику већину грађана који разликују успех од неуспеха, неуспешни појединци се не понашају у складу са тим знањем. Пред страхом од последица признатог пораза, они беже од одговорности, а искуство пораза оспоравају и приказују на супротан начин. Толерисањем таквог понашања колектив помера границе моралне осетљивости ка стању отупљености у којем је од појединаца узалудно очекивати да признају свој неуспешни мандат, понуде оставку и одговорно руководеће место препусте другом.

У бројне антологијске примере оваквог понашања спадају и недавне изјаве актуелног министра здравља. Након хапшења директора Института за онкологију оптуженог за корупцију и новинских написа о несавесном лечењу пацијената давањем повећаних доза цитостатика, огласио се и ресорни министар да на основу извештаја своје комисије демантује ове оптужбе.

Показало се, међутим, да су текстови о тровању пацијената својеврсна метафора за несавестан однос према оболелима, а да је у акцији ,,Краба” откривен само врх леденог брега негативних појава које здравство чине једним од најболеснијих делова друштва.

Непримерено слободан и несанкционисан уплив произвођача и трговаца лековима на лекаре очигледно не брине актуелног министра иза чијих се речи о поштовању стандарда у процедури лечења скрива једна друга реалност која поставља питања одговорности и оставке за такво стање.

Та питања се отварају и након учешћа наше фудбалске репрезентације на минулом свеском шампионату у Јужној Африци. На основу важећих критеријума успешности јасно је да је репрезентација Србије, заузевши последње место у групи и не квалификујући се за даље такмичење, доживела фијаско. Међутим, бранећи се од оправданих критика због неуспеха, савезни селектор је покушао да учинак репрезентације оцени мерилима уметничког клизања на леду, па је лепотом јалове игре настојао да оспори реалне чињенице. Оне утолико губе на значају уколико се неким другим улепшаним сликама замажу очи јавности и побегне од одговорности за учињено да би се наставио дотадашњи одговоран посао.

Чини се да овакво понашање већ добија забрињавајуће обрисе једног обрасца који се може довести у везу са искуством недавне прошлости, али чији су корени знатно дубљи и сежу до препознатих психолошких механизама самоодбране. У нашем сећању још није избледело обележје Милошевићевог владања заснивано на бескрупулозној манипулацији поразима који су проглашавани победама. Међутим, дубљи корени оваквог понашања потичу из тежње за порицањем реалности, а појединац који се осећа угроженим настоји да се одбрани негирањем чињеница. Иако спада у примитивне механизме одбране, овакав начин може бити и успешан у бекству од одговорности.

У нашим околностима овај модел понашања је и последица неизвршене лустрације и олаког аболирања одговорних и криваца за привредно уништавање Србије деведесетих година и неодговарајућег односа према профитерима који су управо у време општенародног осиромашења нерегуларно стекли огромно материјално богатство. Уместо демократске, грађанске и правно уређене успостављена је партократска држава у којој посланици, одборници и функционери одговарају за свој рад првенствено партијским одборима и шефу странке. У оваквим неповољним економским, друштвеним, културним и политичким околностима одговорност и оставка су изгубиле значај који бисмо данас хтели да им дамо. Зато су очекивања да се спонтано успоставе институционалне и моралне претпоставке одговорности које би чиниле нормалним подношење оставке једна од илузија чија снага показује нашу немоћ промене менталитета неодговорног понашања и порицања реалности оличеног у актуелном обрасцу који се идентичним појединачним поступцима само потврђује.

 Етнолог, научни саветник Балканолошког института САНУ