Да ли Антића тајно смењују

Шта је селектор рапортирао Стручном одбору? Шта је Стручни одбор реферисао Извршном одбору? Шта су један другоме рекли председник и селектор?

Формално, имамо фудбалског селектора, а у исто време нисмо сигурни да га имамо. Судбина Радомира Антића, наводно, зависи од тога да ли ће Фифа да остане при казни коју му је изрекла због тога што је увредио судију утакмице Србија – Аустралија на Светском првенству у Јужној Африци.

То је повод да се прича о његовом смењивању. Сазнаје се ко ће му бити наследник, па се онда опет сазнаје да му тај неће бити наследник. Зна се да ће бити то и то, па се онда зна да неће бити тако... Зашто се бар спортске „игре” не играју отворено?

Коме не одговора да селектор јавно, пред Стручним одбором, полаже рачуне? Ради се о репрезентацији, ради се о Србији, ради се о тиму за који сви навијамо и коме сви желимо најбоље. На крају крајева, увек нам се куну да играју за нас и због нас.

Зар није онда природно да од човека који је водио тај посао чујемо како је то радио. Знали бисмо и ко га је шта питао, и шта је он одговорио.

Овако смо препуштени доброј вољи оних који су тамо седели да нам ствари приказују онако како је у њиховом интересу. А ко, онда, да пропусти прилику да себе не представи као визионара, који је још ономад говорио, додуше не јавно, шта ће се десити.

Коме смета да знамо шта имају један другоме да кажу Караџић и Антић? Па, то је разговор председника и селектора, ту је улог репрезентација, ту је улог Србија.

Нико не памти ко је био селектор Енглеске или на челу њеног националног савеза када је на Светском првенству 1950. изгубила од САД. Зна ли ико име селектора и председника фудбалске организације Италије 1966. кад је поражена од Северне Кореје?

А, шта мислите, да ли ће се причати да су се 2010. у Јужној Африци обрукали Доменек и Ескалет, селектор и председник федерације, или – Француска?

Јавност није могла својим ушима да чује мишљење Стручног одбора о селекторовом извештају, нити коју му је оцену дао пред Извршним одбором.

Исто тако, не знамо, ни шта наша фудбалска влада у целини, ни њени чланови појединачно, мисле о томе. А шта би фалило да знамо какав је чији став, ко шта и коме замера, ко шта предлаже, ко се за шта и за кога залаже?

На основу тога стекао би се увид у то ко вуче напред, а ко у страну. Полазна претпоставка је да нико није ту да кочи.

Исто тако би могло да се закључи и колико је стручан Стручни одбор. Да ли су његови чланови дорасли задатку који им је поверен?

Селекторово обраћање Стручном одбору није исто што и излазак студента пред испитну комисију. Ово би требало да буде својеврсно јавно предавање праћено стручном полемиком на највишем нивоу. Јер, селектору, ко год он био, има шта и да се замери.

Било би добро да се зна и на основу чега се поставља селектор, а и какав задатак преузима на себе. У том случају, кад дође време да се полажу рачуни, има на основу чега да се оцењује да ли је у питању успех или неуспех.

Да ли је, рецимо, у лето 2008. циљ био да се врати углед репрезентацији или да се на Светском првенству 2010. освоји толико и толико милиона долара? Да ли да се пласирамо на Светско првенство или да будемо светски прваци?

Јавно сучељавање мишљења код нас одавно није у моди, па тако и фудбалски стручњаци избегавају да говоре о питањима из своје струке. О свему другом радо, а о ономе из свог делокруга, ако се баш мора, онда – кроз фразе.

Такав приступ може да значи да се избегава замерање или да се нема поверење у сопствено мишљење. У сваком случају не ваља ни једно, ни друго.

Није спорно да онај ко некога поставља на дужност има право и да га смени. Не мора чак ни да наведе разлог. Тајновитост, међутим, упућује на то да ту није све чисто, а бар кад се ради о репрезентацији не би требало да остају такви трагови.

Иван Цветковић