Мук и звона

Многи примери из ближе прошлости показују да Српска православна црква потпуно следи државну политику о Косову, што свакако не би било необично када би та политика доносила позитивне резултате. Позиција Србије је, међутим, све тежа, а албанске власти на Косову, уз снажну подршку светских моћника, постепено остварују постављене циљеве и све су ближе коначном циљу.

У јавну подршку државној политици може се сврстати и одлука Светог архијерејског синода да се на дан саопштавања мишљења Међународног суда правде на свим храмовима, у 17 сати, огласе звона у трајању од пет минута и да се након тога служи молебан. Пошто је суд пре тога саопштио својe мишљење које је изазвало потпуни мук, поставља се питање који је био смисао оглашавања црквених звона. Да ли је требало неутралисати тај заглушујући мук, који је потпуно надјачао звук звона? Тако су се звона, не својом кривицом, претворила у својеврсни богослужбени анахронизам. И смисао самог молебана доведен је у питање, што се могло видети и по томе што се врло мали број верника нашао у храмовима.

Догађаји који су претходили овоме могли су наговестити овакав епилог.

У недавном извештају Питера Фејта Српска православна црква је означена као ,,транзициона”, што нико и није демантовао. Неко од језикословаца у Синоду покушао је да једно суштинско и судбоносно питање преведе на језик лингвистике, а сам превод енглеског оригинала издигне изнад смисла изречене констатације. Тај извештај сугерише да је Српска православна црква у вези са питањем Косова (или: на Косову) постала српска транзициона црква. Транзиција, наравно, увек доноси умеренији приступ, уместо ,,радикалних” – умерене епископе, уместо критике државне политике сагласност са том политиком. Та сагласност може да буде ризична. Евентуални успеси власти увек ће се приписати самој власти. На другој страни, порази се неминовно приписују и партнеру у одређеној политици.

Историјска одговорност Српске православне цркве није само у изражавању пастирске бриге за страдални народ на Косову и Метохији. Црква је и у даљој и у ближој прошлости, упркос карактеру различитих режима, успевала да јасно и храбро дефинише свој став и допринесе опстанку српског народа на овом простору. Зашто ни два дана након саопштавања мишљења у Хагу нема реакције ни Светог архијерејског синода ни Рашко-призренске епархије?

Да ли би та реакција, можда, довела до угрожавања оне познате Фејтове оцене?

*Професор универзитета у Нишу и Косовској Митровици