Прећутно безакоње

Фабрике цигарета у Србији по сили Закона о дувану раде и послују – незаконито. Ма колико ова оцена звучала парадоксално, истина је да она стоји. На то сасвим јасно указује једна једина чињеница од које не могу да побегну ни произвођачи ни држава, која то безакоње већ годинама прећутно – толерише.

Све је почело у тренутку када су на наше тржиште пре непуне четири године стигли велики инвеститори "Филип Морис" и "Бритиш-америкен тобако". Купујући за 600-700 милиона долара нишку и врањску фабрику, они су преузели и обавезу да од домаћих произвођача откупе или сами произведу најмање 50 одсто својих потреба за сировим дуваном. Србији отприлике треба нешто више од 20.000 тона те сировине из свих извора, па и из увоза. Те њене две фабрике, дакле, морале би да купе код куће око 10.000 тона. Али, не лези враже, у Србији се, у најбољем случају произведе тек нешто више од шест хиљада тона – нешто више од трећине у односу на потребе или једва половина од законске обавезе. Никаква утеха није што се не тако давно у Србији производило три пута више дувана него данас. Али, сада га – нема. Због чега?

На то питање, за сада, не одговарају ни фабрике, којима је то превасходан посао, али ни држава. Фабрике очекују да држава одреши кесу и премијама подстакне сељаке да више саде дуван, а она, опет, не би да масну гуску додатно подмазује и да даје паре за сировину мултинационалкама које праве годишње милијарде долара профита. Зато ћути и крије се иза прописа о обавезном откупу и не меша се много у свој посао. Не контролише чак ни спровођење закона иако јој биланси кажу да се пропис грубо крши, а још мање размишља о изрицању некаквих санкција за непоштовање преузетих обавеза. Или је, можда, упутније да се размисли о могућем укидању такве једностране обавезе, али и њеним последицама. У интересном троуглу – држава, сељаци и дуванџије, само су фабрике законом обавезане да купују или производе своју сировину. Осталима је препуштено на вољу или економску рачуницу.

Ко зна докле би то мало "смећа" једни и други гурали под тепих, а фабрике далеко иза очију јавности учтивим препискама са надлежним државним органима и вештим лобирањем указивале на "неодрживост" тренутне ситуације, да средином децембра прошле године није потписан ЦЕФТА споразум о слободној трговини у југоисточној Европи. По начелима тог документа, царине, а самим тим акцизе на поједине врсте робе, као што је дуван, рецимо, морају се довести у склад и омогућити државама потписницама – слободан проток робе.

Србија је, као што је познато, у свим фазама преговора о ЦЕФТА споразуму, па и након његовог потписивања, имала резервисан став о дувану, одлучно се противећи хрватским примедбама по којима ми не можемо имати двојну акцизну политику – 10 динара по паклици за стране и два динара за домаће цигарете, јер се тиме додатно, уз царину, штите наше фабрике. Њих, наравно, не интересује обећање наше државе тим инвеститорима о задржавању протекционистичке политике до 2009, док они са овог тржишта не извуку уложене паре. При томе не треба сметнути с ума чињеницу да и Хрватска максимално, царинама од 38 процената, штити своју фабрику од увоза из Србије, а велики "Филип Морис", који држи више око 13 процената њеног тржишта, цигарете не извози из Србије, већ из других погона у свету, али са дажбинама од свега 15 одсто. Док се рат живаца између Србије и Хрватске захуктава с приближавањем времена за ратификацију ЦЕФТА споразума (мај месец), све су учесталије јадиковке из наших фабрика, поготово из Ниша, одакле поручују да би један део производње цигарета за извоз могли да преселе у неку јевтинију земљу. Додају да су у Србију много инвестирали и да не било коректно према њима пустити на наше тржиште неког ко у њега није уложио ни долара. С тим ставом се, разуме се, није тешко сложити. Али, суштина ствари није само у томе.

Како год се овакав став разумео, утисак је, међутим, да је нашим двема фабрикама, углавном, стало само до профита и привилегованог положаја на домаћем тржишту. На такав закључак упућује још неколико чињеница. Хрватска фабрика дувана у Ровињу прави годишње 125 милиона евра извоза. Обе наше фабрике 13 пута мање, уз увоз од око 70 милиона евра. У целој тој увозно-извозној клацкалици, која није безначајна за пренапрегнути платни биланс земље, проистиче да наше фабрике и њихове моћне власнике извоз цигарета из Србије – не занима много. За њих је много профитабилнији монопол на тржишту осам милиона становника, који су по пушењу, нарочито међу децом и женама, у самом врху Европе, заједно са Грчком.

И шта још упућује на такав закључак? Када је држава од Нове 2007. повећала акцизе на цигарете, а фабрике то морале да пренесу на малопродајне цене, оба произвођача су изнела став по коме се такав потез може лоше одразити на пад потрошње цигарета. О здравственим и другим аспектима, моралним, на пример, ове бојазни, сувишно је трошити речи. Уз то, не треба изгубити из вида, да су цене цигарета у Србији готово багателне у односу на све суседне државе. То је један од највећих разлога што је шверц цигарета сведен на симболичне количине, јер никоме, осим, опет, самим фабрикама, када се на то одлуче, није стало да скупу робу продаје испод цене. 

Држави Србији, односно њеном буџету, наравно, не може да буде сасвим свеједно шта се дешава са веома издашним извором пара и стотинама милиона евра од пореза и акциза. Њој у целој овој причи, око положаја домаће индустрије дувана, па и отварања нашег тржишта за хрватске и цагарете из других ЦЕФТА земаља, у суштини ништа лоше не може да се догоди – новац од дуванског дима и даље ће се у слаповима сливати у државну касу, јер се код нас годишње попуши ни мање ни више него 14 милијарди паклица. Нека на сваку од њих буде само пет динара акцизе, ето гомиле пара у буџету. Нажалост, од те суме, осим оних ружних "умрлица" на паклицама цигарета, којима су упозорава на штетност од пушења, мало пара иде за право лечење од те болести зависти, али и превентиву.