Збирке портрета

Не зна се зашто ни после сто шездесет година од почетка употребе фотографије у Србији још не постоји ниједна јавна збирка фотографских портрета. Срећом, постоји таква књига. Ако се неко сећа, пре осам година објављена је прва књига Каталог фототеке САНУ 1841-1947. За то дело смо тада устврдили (приказ у Политици) да представља каталог прве збирке фотографских портрета у српском културном простору.

Али, та збирка није увек јавно доступна, што је и разумљиво, будући да припада стручном фонду једне институције. Помало незапажено, изишла је и друга књига – Каталог фототеке САНУ 1948-2000 (приредила Јоана Павковић) у издању Библиотеке САНУ, Београд, 2005. Уредник је академик Никша Стипчевић. То је хронолошки наставак оне прве, а у њој су сакупљени портрети академика примљених у Српску академију наука и уметности у другој половини 20. века. Треба истаћи да је фотографије за ово раздобље рада Академије прикупио вредни Љубомир Никић (1925–1990), који је и без тога вишеструко задужио српску фотографију, а велику помоћ и подршку му је пружио некадашњи управник библиотеке САНУ Миле Жегарац.

Поред низа непознатих фотографа (до илустрација се долазило махом из приватних албума академика), велики број портрета снимили су истакнути српски уметници фотографије Драгољуб Кажић (1922–1999) и Драган С. Танасијевић. Посебно је задовољство за поштоваоце историје фотографије што књига на крају садржи Индекс аутора, фотографских атељеа и установа носилаца ауторских права. И те како је за похвалу да се код нас неко досетио да такав списак стави на крају једне књиге која интерпретира фотографску грађу. Вредно, а и подстицајно дело.

Две овогодишње самосталне изложбе Добривоја Арсенијевића Арсе (р. 1962) одржане су у кратком раздобљу у угледним галеријским просторима. Прва, коју описно можемо назвати "Тајни живот лутака", у јулу у Модерној галерији у Лазаревцу, а друга, "Лутање Паризом", у августу, у Галерији 99 у Аранђеловцу (у оквиру манифестације "Мермер и звуци"). Обе убедљиво показују да је црно-бела слика резервисана за уметнички рад у фотографији.

Једном је негде речено да црно-бели призори могу једнако зрачити изражајношћу као и обојени. Чак и више. А баш тај план недостајућег, а претпостављеног шаренила (обе теме остварене су на тлу "града светлости") даје Арсенијевићевим делима, и те како заводљиву, ноту експресије. А и живота.

Рекосмо: топос је Париз у којем наш уметник делује већ две деценије. Лутања градом и белешке које тада настају, донели су низ запажених дела. Ипак, чини нам се да целина са портретима лутака има већи домет јер је чистије профилисана. Извире из теме коју су досад обрађивали многи ствараоци, али како? Уместо најчешћег документовања једне позорнице и предмета у њој, Арсенијевић је умео да пронађе лирске копче са животом и да кроз сопствене унутрашње дамаре допре до гледаочеве осећајности. Његови гипсани андроиди су покаткад агресивни, па љубопитљиви, метафизички одсутни, обезглављени...

У врло добро написаном предговору сликара и историчара уметности др Милије Белића за каталог изложбе, излог окренут улици се препознаје као "позорница наших сопствених жеља, огледало и пројекција нас самих, а пластични манекени су наши саговорници или двојници..." На "поетски реализам" (позајмица из историје књижевности) надареног Добривоја Арсенијевића српска фотографија мора озбиљно рачунати. Ето, упркос свему, песници ће, ипак, спасити свет.