ШТА БИСТЕ НАЈПРЕ ОПОРЕЗОВАЛИ

 Зоран Костић Цане, музичар групе „Партибрејкерс”: Нема већег шунда од народа

Не знам ко ће да одреди границу шта је кич и шунд, а шта права вредност. Али ја не бих кичу стављао намете већ је боље да не добије присуство у јавности. Наше представе о свету доста су искривљене, и код нас је шунд природна појава. Уосталом где ћете већи шунд од народа? И како народ сам себе да опорезује, како куче само себе да уједе? То је батина са два краја. Не може шунд против шунда. Не бих да причам о томе ко треба прво да плати порез, и ја за неког могу да будем шунд.

Милета Продановић, сликар и писац: Новац од ријалитија у музеје

С обзиром на то да је једна политичка странка покренула ту иницијативу, можда је боље почети од политичког кича и шунда, а имајући у виду период када је та странка била доминантна на власти, сугеришем предлагачу да прво истражи кич у својим редовима. На првом месту опорезовао бих различите врсте ријалити програма и тај новац усмерио у наменски фонд довршавања реконструкција Народне библиотеке, Музеја савремене уметности и других музејских институција које у овом тренутку чекају почетак реконструкције.

Рајко Грлић, филмски редитељ из Хрватске: Најпре опорезовати државу

За мене је кич све оно што се назива другачијим него што заиста јесте. И у уметности и у друштву и у људима. У том смислу, треба прво опорезовати државу јер се и она представља другачијом него што заиста јесте. Представља се хуманијом, пажљивијом и поштенијом према људима него што је то истина. Према томе кич у песмицама, на телевизији, уметности, само је последица тих лажи у држави и друштву. Не могу се опорезовати последице док се прво не опорезују узроци.

Срђан Драгојевић: Прибојавам се могућих „култур комесара”

Бојим се да би закон о опорезивању кича могао да „са водом из корита, проспе и дете”. Није лако проценити шта је кич у „популарној култури”. Лично, прибојавам се тих могућих „култур комесара” који би имали дужност да раздвоје „жито од кукоља”, поготово ако се присетимо да су и неки велики филмови југокинематографије носили етикету шунда, а не само плоче народњака које су чиста уметност у поређењу са одређеним „примерцима” популарне музике.

М. С. – Д. Л.