Решење је у образовању, не у порезу

Демократска странка Србије покренула је иницијативу под називом „Против кича и шунда”, а у свом програму наводи да би опорезивање ријалити шоу-програма попут „Великог брата” и „Фарме” и турбо-фолк музике допринело развоју културе. По тој идеји, од пореза на шунд, новац би се распоређивао у фондове за развој других, вреднијих форми уметности.

Да ли је у условима суровог тржишта могуће опорезовати силиконску певачицу, како би се новчано подржао балет или млади, талентовани виолиниста, то јест ствараоци који остављају дубљи и вреднији траг у српској култури? И ко би био надлежан да повуче оштру црту између кича и праве уметности?

Због ових питања, иницијатива „Против шунда и кича” прилично је млако прихваћена у јавности и то од људи који се баве уметношћу и не могу да се сврстају у конзументе турбо-фолка или „Фарме”.

Према речима Драгана Јовановића, професора филозофије, уредника у Студентском културном центру и уредника часописа „Попкулт”, слична иницијатива била је покренута и седамдесетих година прошлог века, када је Југославију преплавила народна музика и тада није имала добру прођу.

– Комунистичка партија желела је да контролише масовну културу и масовне медије, јер се појавила култура друмске кафане, народњачка култура и постојала је потреба да се то сведе на разумну меру. Идеја је била и да се опорезују издавачке куће које штампају стрипове или херц-романе, па да се тај новац дистрибуира високој култури. Врло брзо је схваћено да то није прави начин, и да борба против ниских страсти масовне културе мора да буде заснована искључиво на едукацији друштва – каже Драган Јовановић.

Један од проблема који се појављују у расправама о „ниској” и „високој” култури јесте и тај што у сусрету са елитном уметношћу људи долазе у ситуацију да је једноставно не разумеју. А када нешто не разумеју, људи осећају да су због тога мање вредни, што, јасно, изазива контраефекат.

– То ствара осећај понижења и ниже вредности, људи мисле да нису довољно образовани да то схвате. Дакле, како ћете људе едуковати да подигну систем својих вредности и уживања у уметности? Па, тако што ћете подизати ниво масовне културе, кроз медије – говори Јовановић.

Јовановић каже да је то једини начин да се подигне свест народа, путем телевизије, што је учињено и осамдесетих година у Југославији. На телевизији су почеле да се снимају квалитетне игране серије које су сви разумели, квалитетни играни и документарни филмови. Држава је почела да финансира и популарну музику за младе. Тај модел би требало применити и данас, каже Јовановић.

– Ми живимо у потрошачком времену, у некој врсти капитализма, па је и масовна култура постала индустрија. Она се не финансира од државе, него је то производња, попут производње аутомобила. Прилив новца од масовне културе је много већи него од производње веш-машина или аутомобила. То је индустрија која бележи највећи раст – истиче Јовановић.

У ситуацији такве тржишне економије, бесмислено је, напомиње наш саговорник, захтевати опорезивање кича. Јер, култура се, сама по себи, знатно променила.

– Култура се више не догађа у позориштима, галеријама, него се догађа свуда. Она се догађа у шопинг-молу. Традиционалну културу преузели су тржиште и потрошња. Нови културни центри су шопинг-молови у којима имате стапање високе и ниске културе. Дизајн преузима високу културу, и то је, иначе, оно што су левичари одувек сањали. Да се култура излије у народ, да постоји свуда, у обичној пепељари, у лепо дизајнираној шољи за кафу, у бренду, у наочарима, у обичној комуникацији – тврди Јовановић.

– Култура је претворена у производ и људи су изједначени у потрошњи. Заиста не видим шта је лоше у томе што се, рецимо, класици попут Толстоја продају на киосцима, у тиражима од 500.000 примерака – наводи Јовановић.

А што се високе културе тиче, Јовановић каже да треба из постојећег буџета да намиче новац за културне садржаје који сами по себи нису исплативи, и из корпоративних извора. Посао државе није да арбитрира шта је то шунд и кич.

– Сека Алексић може да иде да пева гастарбајтерима, јер има пуно право на то. Она забавља људе, нуди им нешто, осмишљава њихов живот. Не морају сви да буду образовани – изричит је Јовановић.

Јовановић износи и храбру, али дискутабилну тезу – да и ријалити-шоу попут „Великог брата” представља добар начин за едукацију и начин да се утиче на подизање културе.

– Наводно, ријалити-шоу покреће ниске страсти и доноси проблематичне естетске и вредносне стандарде. Са друге стране, ми имамо друштво у којем су мушко-женски, породични, социјални односи доста запуштени. Тако да „Велики брат” има пре свега социјални и политички, а не културни утицај. У Србији је ниво политичке културе катастрофално низак, крше се људска права, постоји мизогинија, хомофобија. У „Великом брату” правила су јасно утврђена. Шта је добро, шта није. Ту су окупљени млађи и старији људи различитог социјалног статуса и образовања. Ту се, у малом затвореном простору, људи уче преговорима, заједничком животу, сарадњи. Поручује се да треба поштовати неистомишљенике, а не да их треба тући. Да треба преговарати и разговарати. Да је потребно да се бориш како би нешто постигао – тврди Јовановић.

Јовановић наводи и пример Саше Ђанија Ћурчића, једног од победника „Великог брата”. Кроз Ћурчића је, каже он, каналисана следећа вредност: Ђани је фудбалер, не много образован и воли народну музику. Али, он такође поштује и западну културу и британски је држављанин, грађанин Европске уније. И, пре свега, људско биће које треба уважавати.

– Дакле, порука је да је могуће напредовати. Није све пука пропаст. Ту је и глас „Великог брата”, нека врста хришћанског, протестантско-католичког бога, који говори шта треба да се ради. Што се „Фарме” тиче, то је емисија локалног карактера, самим тим и анархична, у којој царује газда, власник задруге, па ствари често измичу контроли – констатује Јовановић.

Јовановић истиче да више не постоје чврсте форме и подела на високу и ниску културу и да је чудно то што се Слађана Милошевић појављује као борац против кича, иако се прославила песмом која би могла да се сврста у порно-поп (песма „Мики, Мики”). И закључује да би државна телевизија требало да, уместо „48 сати свадба”, има емисију која ће подићи ниво културе.

– Политички кич је, ипак, највећи проблем. То што се догађа у парламенту је много већи кич од Секе Алексић, горе је од сваке „Фарме”. Тамо се још заговара крвна освета, промовише се хомофобија, доводе се у питање елементарна људска права – каже Драган Јовановић.

Станко Стаменковић

-----------------------------------------------------------

Кич у позоришту

Драган Јовановић сматра да је српска висока култура препуна кича, иако би начелно требало да буде бедем против шунда. Он наводи примере представе „Прљаве руке” Жан-Пола Сартра у Атељеу 212, и представу „Цар Едип” Софокла, у извођењу ансамбла Народног позоришта, који нарушавањем основних порука драма постају лош пример интелектуалног кича.

– Драма „Прљаве руке” је темељ европске политичке културе. Ту један јунак, бескомпромисни револуционар, убија свог партнера који прави политичке и идеолошке компромисе. Сартрова идеја је да у политици не постоје чисте руке и да свако ко уђе у њу, без обзира да ли је добар или лош, постаје прљав. Једини начин да останеш чист у политици јесте да се убијеш. То је јако депресивна идеја. А редитељ, да би дао публици лажну наду, напушта основну идеју и спасава јунака тако што му даје љубав и жену. Уместо да гледаоцима пружи катарзу, путем сценског насиља. Ми треба да изађемо из позоришта сломљени, јер видимо да излаза нема, то је порука „Прљавих руку”. Уместо тога, режисер нуди лажни ескапизам, ствара једно релаксирајуће дело, претвара га у мелодрамску хепиенд причу, тотални кич. То је подилажење укусу локалних финансијера, политичким апаратима који дистрибуирају новац. Што се тиче „Цара Едипа” читава драма, која иначе поставља обрасце на којима је настала европска култура, сведена је на политичку заверу против Едипа. У „Прљавим рукама” имамо банализацију хепиендом, а у „Едипу” банализацију политизацијом. Позориште не може да се такмичи са телевизијом и филмом, оно мора да остане простор за алтернативу и субверзију. То може да се види ту и ни на једном другом месту. Позориште не може и не треба да јуре рејтинге. Ту људи долазе да би нашли одговоре на најдубља питања. И ако их ту не нађу, ако ту нађу опет кич и телевизију, чему онда служи – пита Драган Јовановић.

С. Б. С.

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

. Закон против кича погодиће прво неке законодавце.

. Шунд се лечи матичним ћелијама народног духа.

. Велика је разлика између Ере и Ерића.

. Ако укинемо естраду и пророке, ко ће да шири патриотизам!?

. Пичи, буразере! Лепше је са културом.

. Благо нишчима духом, овде је њихово царство земаљско.

Драгутин Минић