Нека врста прелазног типа

Идеја да Балкан буде зона умерених политичара за социјалног психолога се мора претворити у питање да ли је сазрело време и формирано расположење за умерене политичаре. Било је умерених странака и политичара и деведесетих година прошлог века, али они нису тада имали никакве шансе. Стицајем свакојаких околности, и народ је на овим просторима тражио ауторитарне, политички робустне и енергичне вође верујући да ће их баш такви извући из кризе и ослободити доживљаја фрустрираности, односно показати тамо „њима” шта можемо и какви смо „ми”. Да ли ико може да замисли на челу Хрватске деведесетих година прошлог века политичара попут Јосиповића или у Србији Тадића?

Више пута сам говорио и писао о ауторитарности указујући на потребу да се разликује традиционална ауторитарност као релативно стабилна карактеристика менталитета и реактивна ауторитарност која се као неки вишак јавља у нестабилним, хаотичним временима, када се траже вође као избавитељи и спасиоци, којима смо због тога спремни да привремено поклонимо своју слободу и да им се подредимо. Може се под одређеним условима мењати и ова релативно стабилна „менталитетска” ауторитарност, али је за очекивање да ће промењене околности уклонити пре свега овај вишак ауторитарности – реактивну ауторитарност. И доиста, чини се да је народ нешто научио на основу тешког искуства и разочарања у вође којима је веровао. Не чују се на улицама и весељима онолико запаљиве песме и бојни покличи, не пркоси се разним симболима. Грађани желе мир, сигурност, али и посао, бољи животни стандард, млади желе да им се отворе перспективе, да живе од свог рада, да могу да путују по свету. Чини се да су ово обележја друштвене климе у свим бившим југословенским републикама.

У таквој ситуацији природно је да се траже умеренији политичари. Изгледа да су то осетили и стога направили одређен заокрет и неки који су доскора важили за екстремисте. Када кажемо умеренији, мислимо пре свега на стил политичког понашања, а мање и на садржај, јер још не постоји довољна подршка прављењу компромиса, давању реципрочних уступака. То још није тип правог демократе већ нека врста прелазног типа, кога карактерише мешавина ауторитарног и демократског стила, модел патерналистичког вође. Овде се не упуштам у питање начина њиховог владања у странкама којима припадају, где, по правилу нема правог демократског живота.

Умереним политичарима на Балкану није лако. Сви у својим срединама имају политичке јастребове и понекад су принуђени, да би опстали, да вуку и непопуларне потезе. Они на врху државе, који морају да брину о решавању отворених проблема са суседима, зависе од осетљивости и мудрости партнера из тих држава. Тешко је опстати као умерен ако је твој партнер екстреман. Ако често чиниш уступке, а друга страна не одговара на реципрочан начин, изгубићеш популарност у својој држави, а то значи и изборе. Срећна је околност да су се у овом тренутку на челу и Србије и Хрватске нашли људи који одају утисак умерених политичара, спремних да разговарају и решавају проблеме мирним путем, јер односи између ове две државе умногоме дефинишу ситуацију на целом Балкану, но не и сасвим. Ипак, умереност њиховог политичког стила не може да прикрије чињеницу да управо између ове две државе постоје озбиљни нерешени политички проблеми.

Судбина умерених политичара ће зависити од тога колико ће остварити очекивања грађана, колико ће бити ефикасни у реализацији циљева до којих је народу стало. Та ефикасност не зависи само од њихове способности и политичких вештина него и од којекаквих могућих догађаја у земљи, од целокупног балканског контекста, али и од односа међународне заједнице према политичким жариштима у земљи. Овде највише мислим на готово нерешив проблем Косова. Видимо како и мишљење Међународног суда правде прети да дестабилизује овај простор. Грађани страхују како ће се понашати Генерална скупштина УН, шта ће после ње бити. С правом се питају да ли велике силе збиља желе миран Балкан, а то значи и умерене политичаре на том простору или пак преферирају да то остане подручје одређене и контролисане тензије. Политичка ситуација је овде и даље ровита. Ако умерена политика не буде дала очекиване резултате, ако умерени политичари из било ког разлога не буду ефикасни (а то се односи и на проблем запошљавања и животни стандард) процес се релативно лако може обрнути и на место оних које називамо умереним доћи екстремнији и то уз подршку грађана. Надамо се да они који имају довољну моћ и силу да учине и добро и зло неће неопрезно поново припалити „балканско буре барута”. Али неће ваљати ни да га држе у ситуацији да стално тиња.

*Социјални психолог, професор универзитета