СРМЕНА КРСТЕВ

Штетни ефекти пушења одавно су познати стручњацима и становништву, али се мање зна о последицама које трпе непушачи изложени дуванском диму у својим домовима, на јавним местима и на раду. То је нежељена изложеност дуванском диму или шире познато "пасивно пушење". У дуванском диму из издахнутог ваздуха пушача и дуванском дима који се шири из запаљене цигарете постоји преко 4.000 хемијских материја, од чега је око 50 канцерогених, тј. повезаних са настанком малигних болести, а ту су и иритантне материје одговорне за болести плућа, и никотин, угљенмоноксид и азотни оксиди за болести срца. Никотин је одговоран и за високу зависност пушача. Поред ових, помињу се и чешћи репродуктивни поремећаји код жена и код мушкараца.

Према подацима добијеним истраживањем здравља становништва Србије у 2000. године, 55,5 одсто запослених било је на раду изложено дуванском диму више од једног сата дневно. Прелиминарни резултати поновљеног истраживања из 2006. показују да је изложеност дуванском диму на радном месту, иако смањена за 5 одсто, и даље висока и наводи је половина свих запослених. Као и у другим земљама света, пушење је чешће међу сиромашним слојевима становништва и запосленима са нижом стручном спремом.

Због последица пушења губе и послодавци, губи држава а тиме и цело друштво. Смањена продуктивност рада бележи се у предузећима у којима је пушење дозвољено због честих пушачких паузи, чешћих пожара и експлозија, а знатно су повећани трошкови одржавања чистоће због опушака који се свуда бацају. Многа истраживања су показала да запослени пушачи чешће оболевају, чешће користе боловање, дуже времена проводе у болницама, чешће постају неспособни за рад и чешће и раније умиру. Према подацима из Канаде пушачи користе 2 дана боловања више од непушача, а годишње се по једном пушачу у просеку изгуби 1 800 америчких долара.

Изузетно је значајно да се пушење на радним местима адекватно законски регулише. Постоје међународни уговори, које је Србија све ратификовала, као што је Оквирна конвенција о контроли дувана Светске здравствене организације (2005.), први законски акт у области јавног здравља, затим Директива 391 Европске уније из 1989. г. о минималним захтевима за безбедношћу и здрављем на раду, као и неколико конвенција Међународне организације рада.

У Србији постоји Закон о забрани пушења у затвореним просторијама (Сл. гласник РС 16/95; 101/2005), којим се пушење забрањује "...у затвореној просторији у којој ради непушач...", а надзор над спровођењем закона у надлежности је Инспекције рада. Поред тога, пушење се забрањује на местима где се одржавају седнице и други скупови, и у свим  јавним превозним средствима.  Иако непрецизан и застарео, Закон треба примењивати и тиме заштити здравље запослених, али и радити на изради и усвајању новог. Закон, међутим, не помиње запослене у угоститељским објектима, који су данас у жижи интересовања, јер су по природи свог посла стално изложени дуванском диму.