Инвеститори воле образоване

Економска наука и успешна пракса одавно су одговориле на могућу недоумицу о најприкладнијем начину за привлачење улагача из иностранства. Ти начини су да се улагачима понуди растуће и по могућству велико тржиште, друштвена стабилност, поуздана инфраструктура, конкурентни локални добављачи и образована, креативна и продуктивна радна снага. И ту је крај приче. Разне врсте подстицаја странцима у виду непосредних субвенција за свако ново радно место, бесплатне локације или ослобађање од плаћања пореза нису на списку оруђа економске политике које саветују наука, успешна пракса и угледне међународне институције.

Замислите државу која нема никаква рудна богатства, нема много плодне земље, која је далеко од главних путних праваца, нема излаз на море, нема пловне реке и која је у високим планинама. Такве су рецимо Непал или Бутан. Да ли су такве земље привлачне за стране улагаче и поред могућих локалних подстицаја? Или још бољи пример: Швајцарска, земља која се савршено уклапа у описану категорију земаља без великих географских предности, а у исто време Швајцарска је међу земљама са највишим стандардом на свету. Иако је швајцарска радна снага скупа у поређењу са осталим земљама, ова држава је привлачна за стране улагаче и без посебних подстицаја. У чему је тајна њеног успеха? Немајући никакве природне изворе, Швајцарска је одлучила да улаже државна средства у високостручно и специјализовано образовање. Тако образована, креативна и продуктивна радна снага је врло скупа, али у исто време и врло привлачна и исплатива за улагаче, домаће и иностране, у областима материјалне производње и пружања услуга.

Савети економске струке и међународних организација за економску политику су следећи. Много је боље уложити средства у стално образовање радне снаге и на такав начин привући стране улагаче, него им пружати непосредну новчану помоћ. Већина сада најтраженијих струка на свету није постојала пре пет година. Онај ко образује такву радну снагу за послове садашњости и будућности је тај који најуспешније привлачи улагаче и тако скреће пажњу на себе. Ко спроводи такву политику одмах бива запажен на ,,радарском екрану” страних улагача. ОЕЦД и други саветују да се у политику привлачења страних улагача дубоко укључи и министарство за образовање, али Србија нажалост сада нема Доситеја Обрадовића.

У врло тешкој економској ситуацији у којој се налази, свако ново улагање, било домаће билоинострано, у производњу робеи услуга Србији је добродошло, поготово ако је то повезано са запошљавањем нових радника. Услед глобалне економске кризе долази до успоравања и снижења страних улагања на глобалном нивоу. Конкуренција за привлачење страних улагача врло је оштра. Велики успех је када страни улагач дође у Србију, уложи сопствена средства (а не средства пореских обвезника из Србије као што је то обично случај), запосли раднике, покрене производњу и допринесе извозу. Такве охрабрујуће али не тако честе вести добијају заслужену пажњу у медијима. Међутим, свака добра вест може често да има и своју другу страну. Због чега?

Уз громогласне вести у медијима, са много слика и пресецања врпци, као што је то улагање јужнокорејског предузећа ,,Јура” или италијанског ,,Дајтека” провлачи се и вест да су влада и Министарство за економију и регионални развој одлучили да пруже страним улагачима стимулацију у готовини за свако новоотворено радно место.

Због чега страни улагачи прихватају такве стимулације када оне нису главни разлог за инвестиције? Зато што им не пада напамет да одбију нешто што им се нуди. То им снижава трошкове пословања. Таква политика је понекад штетна јер прави дискриминацију између домаћих и страних улагача. У таквој ситуацији, домаћи привредник може да изнесе свој капитал у иностранство, па га затим уложи у Србију под другим именом и добије бесплатну радну снагу на неколико година.

*Редовни члан Матице српске, предавач економске политике ЕУ на универзитету у женеви