Прохујало доба једног стратега

У једном истраживању из деведесетих од 100 ауторитета савременог Запада, 86 је стигло до врха друштвене хијерархије упркос недовољном образовању и другим манама. Дочепали су се позиција моћи и ауторитета на начине који не спадају у захтеване способности истинских вођа. „Не будите скромни. Нисте ви толико велики”, цинично је поручила таквима Голда Меир.

На курсевима по Америци истражује се како председници делају не би ли испунили очекивања грађана, која знања и ресурси су неопходни да председник испуни своју агенду домаће политике, шта га чини ефикасним лидером у институционалном контексту извршне гране власти.

Србија трећег миленијума већ касни са озбиљном генерацијом стратега.

Амерички теоретичари државе, политичког система, државног лидерства, у средиште расправа доводе управо појам националних интереса, које у Србији политичка класа забашурује. Пред разуђеним спектром елемената националне моћи јасно је да је прохујало доба једног стратега, моћног лидера који о свему сам одлучује.Време је компетентних тимова стратега. Лидершип (вођство) је постао еминентно колективна категорија.

,,Народи вреде онолико колико им вреде елите”, рекао је Даниjел-Ропс. Танушни стратум друштва био је деценијама формиран на погубном принципу негативне селекције. Шкарт је промовисан у елитни део друштва, и шта шкарт на крају може да произведе до ли шкарт, тугу, и очај. Поглед на Србију 2010. болно потврђује скепсу. Елита је заиста интелектуално катастрофална, лења, морално изразито порозна и коруптивна. Исти неквалитет манифестују и политичка, и економска, и војна, и академска и црквена елита. Србија је предуго закована за потпалубље Европе челичним неостаљинистичким и мафијашким ексерима, уз безбрижно звиждукање ,,спољних фактора” који довршавају стратегијско уређење и тзв. нову безбедносну архитектуру jугоистока Европе.

Елита треба да испуњава аристократски задатак покретања друштва напред, а код нас ни наговештаја искрено забринуте стратегијске екипе, а камоли индивидуалног стратегијског генија са квалитетима за решавање проблема у које смо поодавно забраздили. Политичка класa нас недопустиво излаже стратегијским ударима са више страна. При том нас je забетониралa у вишеструки непријатељски прстен.

Процене вредности се сматрају срцем стратегије. Стратегијски лидери морају да буду кадри да одлучују не само о томе шта је достижно већ и шта је пожељније, да инспиришу и друге за промишљање будућности.А ко се тиме данас бави систематично, осим ретких преосталих научних фанатика по уништеним институтима и разореним „thinktank”тимовима. Ком је то политичком лидеру Србије јасно којим ћемо путем, какве ћемо савезнике имати, какву ћемо економску стратегију одабрати, какву ћемо војску моћи да имамо? Коме је јасно како балансирати односе садашњости и будућности, краткорочне и дугорочне српске циљеве? Ко је досад икад понудио јавности ваљане процене, општекорисне геостратегијске предлоге и икакву стратегијску визију? Истински стратегијски лидершип је одоцнео и за то сви сносимо одговорност.

Ипак, испод пројектоване сценографије старог поретка помаљају главу снаге нове српске стратегије. Аутор је убеђен у неумитност њиховог доласка, који ће пристижуће генерације испунити оптимизмом. То су оне и они који ће прихватити да гледају будућности у очи и да у њу не улазе као у продужење обесхрабрујућег стања неподношљиве корумпиране ентропијске стварности; оне и они који ће се упустити у трагање за решењима тешке националне кризе. Како ће грађани препознати искрене снаге препорода?Абдел Кадер, алжирски „емир на црном коњу”, говорио је: „Не питајте никада ког је порекла неки човек. Боље испитајте његов живот, његову кураж, квалитете, и сазнаћете ко је он. Ако је вода заграбљена из реке здрава, пријатна и блага, то значи да долази од чистог извора”.

*Научни сарадник, Институт за политичке студије, аутор књиге „Политички лидершип”