Ко онемогућава повратак

За Србе у Хрватској „Олуја” није почела 1995. него још 1990. године, доласком Фрање Туђмана на власт. Основни циљ те политике био је и остао да Срби буду сведени на статистички и политички занемарљиву чињеницу. Што се тиче Туђманове политике етничког чишћења Срба, тзв. бриунски транскрипти нису никакво „откриће” него само још једна потврда стратешких циљева „Олује”. Тако да етничко чишћење Срба из Хрватске није билo последица него циљ Туђманове политике и „Олује” којом је ,,решено” српско питање у Хрватској.

Сваке године избегли и прогнани Срби из Хрватске молитвама и парастосима обележавају не само прогон Срба који се десио у „Олуји” 4. августа 1995. него и прогон Срба са подручја Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. На Петом крајишком илинданском сабору, одржаном 4. августа 2009. избегли Крајишници су донели резолуцију којом су најоштрије осудилиетничко чишћење српског народа из Српске Крајине и осталих делова Хрватске, затирање српског народа и његових културних и духовних вредности, покрштавање, рушење црквених светиња, стамбених објеката, прогањање и систематско онемогућавање повратка. Ради отклањања последица прогона усвојени су закључци који су нажалост што се Хрватске тиче остали мртво слово на папиру.

На основу ових закључака кабинет потпредседника владе др Јована Кркобабића израдио је докуменат Non-paper, који је усвојила Влада Србије и са њим упознала више од 80 држава. Циљ овог обраћања био је да се још једном међународној заједници скрене пажња на неправду која је учињена Србима у Хрватској. Многи закони које је после „Олује” донео хрватски Сабор били су дискриминишући и довели су до спречавања повратка и цементирања резултата политике етничког чишћења. Уз ове законе Срби су постали грађани другог реда, а њихов број је сведен на три-четири одсто од укупног броја становника.

Избеглим и прогнаним Србима из Хрватске тешко је објаснити и зашто је у Народној скупштини Републике Србије селективним доношењем Резолуције о Сребреници дошло до раздвајања жртава. Од суштинске је важности да се при осуди злочина не прави разлика по месту злочина или на основу вере и националности невиних жртава. Ова обавеза је још већа јер су остали нерасветљени масовни ратни злочини почињени не само у „Бљеску” и „Олуји” него и у Сарајеву, Тузли, Братунцу и другде. Ни починиоци ових злочина нису процесуирани и кажњени. Сви наши напори које улажемо годинама да се у Србији формира институција која би се бавила истраживањем ратних злочина над Србима нису уродили плодом.

Помирење народа на западном Балкану је изузетно важно, али оно мора да буде засновано на научно утврђеној истини о свему што се дешавало у прошлости како се сукоби никад више не би поновили. То би свакако требало да доведе и до одустајања од пропагандног мита о домовинском рату у Хрватској, као и до тога да се „Олуја” више не слави као Дан победе и домовинске захвалности, јер је у њој, као и у „Бљеску” и другим операцијама, етнички очишћен српски народ из крајева у којима је вековима живео. То недвосмислено показује и суђење које и сада траје пред Хашким трибуналом хрватским генералима Анти Готовини, Младену Маркачу и Ивану Чермаку за „удружени злочиначки подухват”. Нажалост, ово је суђење избегао политички врх и друге структуре које су у „Олуји” учествовале, а кривица је пребачена на другу страну.

Асоцијација избегличких и других удружења Срба из Хрватске стално указује на то да Хрватска свесно избегава да изврши своје обавезе преузете из мултилатералних споразума, као што је Споразум о сукцесији који су потписале све бивше чланице СФРЈ, из билатералних споразума и одредаба националних прописа. Хрватска треба што пре да донесе стратегију суочавања са прошлошћу и међунационалног помирења, далеко оштрије да санкционише говор мржње, нетолеранцију и нескривену србофобију, спроводећи међународне стандарде заштите људских права и основних слобода.

генерални секретар Удружења Срба из Хрватске