Изузеци међу поразима

Вреди сада разматрати питање колико успешно играју српски политичари и дипломати картама које су им додељене.

                                   *  *  *
Да почнемо с последњом картом – паметном демократском спољном политиком. Може се рећи да српски политичари доста добро играју на ову карту у скорије време. Недавни текст премијера Војислава Коштунице објављен у "Вашингтон посту" (12. VII 2006) пример је како се конструише аргумент који се тешко може оспорити. Противници, наравно, могу изнети контрааргументе, али не могу а приори дисквалификовати аргументе засноване на општеприхваћеним принципима међународног права, и на политици која тежи ка компромисном, мирном решењу међународних спорова. У овом погледу вреди поменути и снажну проевропску реторику министра спољних послова Вука Драшковића. Такође, недавни дипломатски пут Коштунице по престоницама земаља Контакт групе и председника Бориса Тадића по региону углавном су позитивно оцењени. То указује на чињеницу да би требало да буду много чешћи.

Оваква дипломатска офанзива део је јавне дипломатије једне земље – већ поменуте "друге карте" којом мала земља располаже. Овде, нажалост, званични Београд не добија тако добре оцене. Да будемо фер, српски политичари су последњих година оптерећени толиким проблемима да би било тешко и много искуснијим политичарима у много стабилнијим земљама да пронађу мудрост и енергију да се успешно с њима боре. Поред тога, треба признати да је за владавине Слободна Милошевића међународни углед Србије пао на најнижи могући ниво, тако да је стартна позиција Београда после 5. октобра била веома неповољна од самог почетка.

Међутим, ипак је закључак неизбежан да је много времена изгубљено после 5. октобра, и многе шансе су пропуштене да се уради нешто позитивно у свету. Неразумно је, на пример, то што је Београд дужи период остао без амбасадора у Вашингтону после 5. октобра – из простог разлога што разне личности у ДОС-у нису могле да се усагласе око кандидата. Или што Србија није после октобарске промене ангажовала неку од водећих пи-ар фирми у Америци, кад већ од раних деведесетих година сви знају да катастрофално губи битку за међународно јавно мњење. Или што већ три-четири године званична Србија нема никакво видљиво присуство у Њујорку, медијском, културном, интелектуалном и финансијском центру суперсиле.

Наравно, у последњих шест година било је и успеха. Србија се реинтегрисала у важним међународним институцијама, договори с кредиторима око отписивања великог дела иностраних дугова су успели, формиран је српски кокус у америчком Конгресу итд. Ово су, међутим, релативно ретки изузеци у низу спољнополитичких пораза које Београд доживљава од 1990. године до данас, и често се стиче утисак да су више резултат благонаклоности иностраних фактора или индивидуалних напора амбасадора и стручњака, уместо да су производ добро осмишљене, координиране, систематске кампање државног апарата. Све у свему, опет се чини да Београд прави сличне грешке као и деведесетих година. Сада, као и онда, не само да је Србија изгубила битку за међународно јавно мњење, него скоро да се уопште није ни појавила на бојишту. Разумљиво је што су један човек и једна жена, који су у суштини били пожаревачки комунистички апаратчици, направили такве грешке. Није разумљиво што се сличне грешке праве и сада.

Откуд овакви аматерски пропусти? Више је, наравно, разлога за то. Али рекао бих да страном посматрачу није тешко да дође до закључка да је представницима српске политичке елите (уз часне изузетке) толико стало до борбе за власт да их не интересује, или не схватају, да се (као што смо већ рекли) чињенице на терену на Балкану стварају у Вашингтону, Њујорку и Бриселу, а не у Београду. Ако српска политичка елита хоће да постигне важне спољнополитичке циљеве, много више времена, енергије и ресурса мора бити усмерено ка оваквим кључним тачкама, а не ка страначким борбама у Београду. Наравно, по Србији и по разним кабинетима и министарствима постоје веома образовани, професионални и квалификовани људи који већ знају ове ствари. Они су способни за овакве послове. Нажалост, изгледа да још увек не представљају критичну масу која би преокренула ситуацију и могла да успостави нови менталитет и стратегију у спровођењу спољне политике. Али докле год се логика, динамика и филозофска основа тренутне српске политичке сцене – борба за власт изнад борбе за интересе државе и њених грађана – не промени, не треба се надати да ће се међународни положај Србије битније побољшати у догледно време.

 Заменик директора Хариман института, Колумбија универзитет, Њујорк